Чанче

Ех мој Дневниче (да, да, ти, подсећаш ме на теве, а на тевеу иде Дневник), чудом се чудим сваком наредном дану и чудима које ово чудно време носи. Не знам да ли си, о уклета свезнајућа машино, упознат са трудом Јошкана и мене, старих кајли Београдског Церака, да од нашег љубљеног Центра Београда направимо место у коме ће људи лагодно живети. Већ пар ноћи спавам сном праведника јер се више никакви набилдовани билмези не паркирају на степенице наше зграде којекаква теренска возила, али ко што кажу, свако чудо за три дана, па да ти не дужим више о томе. Да пређем на ново чудо.

Пре неки дан ти ја, око шест часова изјутра кренем до радње да купим материјал за киселу чорбу, јер ми је Ивица, као премијер прецеднику послао мало своје љуте, па сам целу претходну ноћ банчио са оним комша Милетом из зграде, а познато је да је кисела чорба најврхунскији лек за мамурлук. Таман што изиђох из зграде, кад оно, нека џипчина се пење по степеницама, само у улаз што не уђе. Ја, онако, још припит, таман кретох да скочим у жбуње да га уватим на препад, по добро утврђеној тактици Ослободиоца Церака, кад ми поглед привуче пренеражено лице возача. Поред тога што је деловао избезумљено (оће тако да делују они што дижу жељезо по цео дан – од напора им умиру сиве ћелије), деловао ми је и некако запуштено, а поврх свега тога и познато, те ти ја дигнем руке од камуфлаже и приђем том камиону од аутомобила.

Кад се врата отворише, из њих испаде нека слотија, познатог ми лика, ал потпуно страног обличја. Шири него виши, дубљи него шири, Бог да те сачува. А поознаат ми - невероватно. Покушам ја, као што сам чуо од једног познатог Церачког уметника, који нам је узгредбудиречено и помогао око оног спомен парка, да се загледам кроз ову приказу, не бих ли утврдио истину и проникао у његову суштину. Морам признати, иако ми је то деловало као својеврсна којештарија, упалило је, и упркос тој невероватној спољашности успео сам да видим друга из основне школе мог шестог сина, малог дечака, умиљатог погледа, који је ужасно волео да слика аквареле, па су га деца због тога прозвала Чанче. Ех, сећам се како сам мислио да деца умеју да буду сурова, ал упркос томе Чанче је, како сам чуо, постао нека врста Естрадне звезде.

Сада, четересипет година касније, колико год сам се трудио се натерам да га ословим са Чанче, у глави ми је све одзвањало “МАЛИ ПОРАСТАО… ЧАНЧЕ ПОСТАЛО ЧАНАК, ЧАНАК, ЧАНАК…”, и тако у круг. Проклета ракија. Мораћу мање да је пијем. Срећом, ослови он мене, па су ми муке престале, каже: “Чика Бошко, ја сам, Неша, сећате ли ме се? Потребна ми је помоћ”, ја му одговорих да га се сећам и наложих му да помери кола, на шта се он брецну, као нога боли, видиш штап, а ја му одбрусих да сам до сад потрошио десет штапова, а да се ипак не паркирам на степеницама, и да ако оће помоћ, склони ту грдосију с МОГ улаза, па он, шта ће, послуша. После се попесмо у стан, а ја реших да мамурлук залечим ракијом, кад већ немам супу, па ударих опет по Ивичиној. А да испаднем домаћин, усух и Чанчету једну (чим сам прву дрмно, опет сам могао да га зовем Чанче, и само сам га тако и видео).

Само што седох, Чанче зацвиле. ”Помагај Чика Бошко, ако Бога знаш, не знам шта ми је чинити. Бејах пре неку ноћ у ме’ани, неки чувени београдски пијанац Олешановић се тамо уцврцио, а кад је било време за фајронт, он крете да ме загрли испред, споплете се, паде, и налете на моју шаку која је чврсто била ослоњена на онај мој штап, па се мал' не онесвести, а како ми је од силине ударца избио штап на који сам био ослоњен, ја свом својом силином (мене обли ладан зној кад помислих на тај призор), дужином и ширином, падох преко њега. Кад се некако придигох, он лежи, не мрда - ко мртав, мене ухвати паника, па побегох. Он се ничег не сећа колко је био пијан, а ваљда мене памти, па ме оптужио да сам га пребио. Еј, ја неког да пребијем, замисли. Целу ноћ ми је булазнио да је по занимању колекционар сатова и јагуара, па претпостављам да су неке од тих огреботина, за које сад мене терети, потекле од истих тих јагуара.”

Видим ја замршена ситуација, није за спрдњу, па га приупитах како се он поставио по том питању? А он забрунда “Прво сам рекао, како је и било, да је пао и ударио се, а онда је он рекао да ја не бих могао да га избијем сам, него да сам послао гориле да га бију. Ја, мој Чика Бошко не знам шта је с тим човеком, прво помиње какве јагуаре, сад Гориле, па није он Тарзан, а ни ја нисам, не знам шта да радим.”. Е, ту ме је ракија опет узела под своје, па ми проради мало и мушка сујета за коју јадно Чанче очигледно није ни чуло. Разгоропадих се и рикнух: “Па ти, Чанче, ништа ниси научио за све ове године?!? Увек си пуштао да те малтретирају, а сад кад ти се коначно пружила прилика да се покажеш као мушко, ти се утроњао! Сутра да кажеш да си га пребио, и да је то заслужио, да се поносиш тиме! Јел јасно???”. Он рече да му је све јасно, захвали се и оде.

Сутрадан, видех по новинама да оће Чанчета да шаљу на робију што је неког избубецао. Таман кад поче да ме гризе савест, зазвони телефон - Чанче -јавља се и без добар дан каже: “Чика Бошко, ја на правди Бога изгледа идем на робију”, а ја мислим, није на правди Бога, него због мене и проклете ракије, ал Чанче уто додаде “ал није ми жао, заслужио сам одавно, а овако сам коначно испао мушкарац” и спусти слушалицу, без довиђења… Мени се суза скотрља низ образ, због дивног Чанчета које је порасло у прелепи Чанак. И то мојом кривицом. Ех, и најбољи греше, па што не бих и ја, а вала, робијали су људи и за мање…