Удружење рехабилитованих бахатих билдера који паркирају где стигну и не познају манире!

Овако више не иде! Што би рекли у оним турским серијама на телевизору – Но пасаран! Не прође дан да какав билмез не паркира своје теренско возило испред улаза, па морамо да га прескачемо, или још лакше, да се подвучемо испод њега, не бисмо ли изашли на улицу. У моје време, таква теренска возила користила је само армија, а данас, бре, свака суша вози теренца, а кад је стигао позив за војску, одједном сви гадљиви на пушку!? Елем, пре који дан, кап је прелила чашу! Излазим ти ја из зграде, а један такав се управо паркира, право на улазна врата од зграде! Излази полако, кратко потшишан, ко од стене одваљен, налик оним универзалним војницима из америчког филма… Приђем ти ја колима, па се попех на прсте не бих ли га видео преко хаубе, па га уљудно замолих: “Младићу, били померио ово теренско возило, да поштен свет може да изађе из зграде” а он се окрене ка мени, скиде наочари, па каже “Матори, ако ти се излази, ти се провуци испод, али пази, ако ти је живот мио, да ми не огребеш цев од ауспуха” па врати наочари и поче да грокће ко какав вепар у терању, и оде сав задовољан! Море, безобразлук парекселанс! Решио сам тада да се томе мора стати на пут! Неће једног староседеоца малтретирати какав стрвинар коме једва да је брада почела да ниче. Рукавица ми је бачена у лице, требало је само осмислити адекватан одговор…

Цео боговетни дан нисам могао да се свртим. Смишљао сам како да доскочим битангама, али ништа ми није падало напамет. Све се некако сводило на физичко обрачунавање, а то није мој стил, да батињам децу. Нисам ни своју батињао, нећу ни туђу, ма колико заслужила. Нађох на столу неке оскудне новине које је Бошко оставио пре два дана, кад је био на кафи. Ваљда неки Политикин додатак, звао се “Блиц жена”, па кренох да листам не бих ли нашао неки судоку да скренем мисли. Одједном се предамном појави иста она приказа ко што паркира испред улаза! Прочитах цео чланак, “од а до ш” и дођох на магистралну идеју како да доскочим бахатој стрвинарији, па позвах одмах комшија Бошка и унука Мишу да им изложим план!

Комшија Бошко, човек од акције и споре реакције, одмах је прихватио план, иако је у годинама, није губио ентузијазам када је правда у питању. Прихватио је мој предлог без поговора, чак су му се и очи зацаклике од узбуђења, ко кад попије ону његову Видојку. Миша нас је снабдео логистиком, то јест, неопходном опремом, и дао нам упутства како да је користимо! Љуби га деда, без њега би свака идеја остала само мртво слово на папиру. Штета само што није отишао у какве компјутераше, неко решио да дува у онај проклети серпент… Све је било спремно. Чекало се јутро…

Јутро… Поранисмо Бошко и ја, не бисмо ли припремили све пре него се народ разбуди. Испред улаза у зграду, заменили смо знак “забрањено паркирање” са “резервисано за инвалиде, труднице, мањине и социјално угрожене” како бисмо их додатно привукли да се ту паркирају! Бошко се сакрио иза оближњег шимшира а ја сам чекао преко пута. Првобитна идеја је била да уђем у контејнер, али су их у међувремену заменили оним забетонираним у асфалт, па није било начина да у њих уђем... Ма није прошло 10ак минута, стиже први теретњак и паркира се директно на обележено место! Риба је загризла мамац. Све је било спремно за акцију!!! Отвара бизгов врата а ја га уљудно дозвах “Извините младићу…”, то је уједно био знак да Бошко реагује! Окрете се он, а Бошко му се као ветар, прикраде из леђа, па му наглим покретом руку, скину гаће, а ја иза леђа извадих телефон па усликах голу стрвину!!! Мом запрепашћењу није било краја! Све је било управо онако како је описано у оном чланку “Утицај стероида на величину мушкости” написаном у Блиц жени! Еј, чудо невиђено бре! Па толику алатку нема ни деда Бошко са деведесетдве године, кад се купа зими у потоку! Мислим, претпостављам! Потрча он ка мени не би ли ми узео телефон, али се онако спуштених панталона, смандрља и паде ми право пред ноге. Искористих прилику да му се обратим, онако драматично:

-Видиш младићу ово дугме са црвеним телефончићем на овом мобилном? Довољно је само да кликнем то дугме и ова фотографија ће у року од пар секунди бити на Истоковом мобилном, а после тога и на целом Фејзбуку! Надам се да знаш ко је Исток? Он те ствари ради за иљаду евра, али за мене, урадиће фрај!

-Знам деко, немој љубим те, све ћу учинити, само немој да је качиш нигде!

-Као прво, уклонићеш своје возило са обележеног места, као друго, бићеш ми на располагању ако ми икад затребаш, да искористим твоју сирову снагу. Рецимо да пренесем какав намештај и слично! Јесам ли био јасан!

- Јеси деко, само немој да шириш слике даље!

- Не брини, Јошко никад није погазио реч! А сад, сихтер, и мани се тих астероида док се ниси у женскињу претворио!

Покупи се битанга и оде главом без обзира! Их, како је брзо прешао са “матори” на “деко”. Реко би човек немају манира, ал имају, само их треба ископати. Елем прославимо смо Бошко и ја успешан почетак акције, те се бацисмо на даљи рад. Тај дан, усликали смо њих петоро, а сутра још троје. Трећег дана нам се десио малер. Паркирали нам се неки са белим теретњаком, што ми се учини чудним, будући да су до сад увек били какви тамнији примерци. Чим сам изустио “Извините младићу” схватих да је по среди комунална полиција, али Бошко је већ реаговао и оголио комуналца, па се створи каква напета ситуација!! Срећом, кад су видели да држим телефон и снимам, одједном постадоше фини, па брзо решисмо неспоразум. Повучен Бошковим искуством из аутобуса, мислио сам да ће да нас избатињају додатно кад виде да их снимамо, али на нашу срећу, ништа од тога.

Елем, ако изузмемо пех са полицијом, акција је кренула боље него што се ико надао, те смо решили да је проширимо и на остале улазе у комшилуку, и тако покренемо талас читавим Цераком. Уједно смо оформили “удужење рехабилитованих бахатих билдера који паркирају где стигну и не познају манире”, укратко УРББКПГСИНПМ, да бисмо имали тачну евиденцију чиме располажемо и уједно могли да издајемо чланске карте.  Такође, планирамо да проширимо глас и ван Церака, и позовемо и остале да нам се придруже, како бисмо овај град учинили местом без бахатог паркирања, а уједно скројили јединствену базу свих рехабилитованих билдера, што би нам омогућило да располажемо њиховим потенцијалима и друштвено их искористимо!

И најдужа путовања започињу малим кораком, а тај корак је већ начињен!

Вива ла револуцион! Или што бисмо ми рекли - До коначне победе!