Јуче ми се десила велика непријатност! Толико велика, да ме је било срам да је било с ким поделим, те сам се досетио да је преточим у овај дневник, не бих ли макар овој куцаћој машини отоврио душу и олакшао си муке. Не прође дан, да Њих четири не изнесу своје столице на расклапање и окупирају једини сто у парку, проводећи дан уз кафу, и причу о томе, ко је са ким, и ко би са ким, радио Оне ствари! Недао ти бог да им заумеш сто у њиховом термину, или још горе, да им се нађеш у друштву!
Косара је најпричљивија од свих, и надасве најружнија. Сува, никаква, са каквим вештичијим носем, те смо јој сходно свему тепали Сарага, ко ће запамтити Косара! Цео живот је писала оне љубавне викенд романе, и то врло успешно. Кад се касније појавио овај интернат, убрзо је опала потражња за тим њеним писанијама, те се Сарага пензионисала и наставила да тражи ону истинску, праву љубав, баш онакву кавку је описивала у тим својим романима.
Меланија је овако наоко деловала најбистрије, мада је и она имала своје бубице. Удавала се, разводила, родила дете, да би на крају схватила да је не привлаче само мушкиње, те је отишла у крајност и постала женскињољубац. Причало се да је чак имала и какав интиман однос са Шаном, у шта лично не верујем, али враг ће га знати.
Шана је била најлепша од све четири. За разлику од носате Сараге и мушкасте Меланије, Шана је била, онако, право женско. Црнокоса, витка, ма лепотиња права. Међутим, није имала среће са мушкарцима, па остаде уседелица за цео живот. Што би моја покојна баба рекла “избирач наиђе на отирач”. Тако и би…
Стеванија је била најгора од свију. Ух, живи отров! Кажу да је та била са свим живим руководиоцима, од Тигра и Тетекса, преко Кончара па све до Пекабете и Гоше. Цели боговетни живот није радила ништа, а сад има већу пензију од мене!? Та ти је, да извинеш, била навучена на Ону ствар! Нешто налик оној буби што ти отфикари главу након сношаја. Море, надживела је све њих и сад ужива на церачком сунцу, не планира да се скраси.
Елем, ја ти тај кружог заобилазим у широком луку. Непријатно ми је да слушам о тим стварима, међутим, задњих пар дана ме пут наводио баш поред њих, па нисам имао избора. Уљудно се јављасмо једни другима, “добар дан, добар дан”, али како одмакнем пар метара, оне би почеле да се кикоћу и домунђавају. Други и трећи дан, већ су почеле отворено да ми се набацују. “Ах драги комшија, да ли бисте нас почастили једним… комшијским разговором” па прасну у смех. Па онда сутрадан опет “Ах Јошкане да ли би нам рекао колики ти је… тај штап који носиш”… и тако из дана у дан.
Јуче је цела ствар доживела врхунац. Само што сам ручао Тавче на гравче, неко звони! Отварам врата а тамо Стеванија! У вуненој сукњи и деколтираном јелеку, испод кога се јасно назирало прслуче! Ма само што сам промолио нос, шчепа ме за крангу и приближи к себи:
- Јоже, желим те! Сноси ме одмах!
- Море, шта те је спопало црна Стеванија?
- Понела сам сурутку и козији сир! Желим да их полијеш по мени и полижеш! Горим! Желим те Јоже!
Како помене сурутку и козији сир, мени поче да се враћа онај Тавче на гравче, само што не повратих по Стеванији. Још ме назва Јоже, ко да сам какав Пољак, не дај боже. Једва некако прогутах све поново и доћох до даха.
- Море, мани се Стеванија, нисам ти ја за те ствари!
- Не лажи Јоже! Даћу ти да ме вежеш за мадрац, да ме мажеш сиром и луком! И на крају, даћу ти да ме гледаш како се туширам!!! Јоже, поцепај ме ко свиња масан џак!
Како изусти све то, мени се цела та слика појави пред очима, па крене, сад већ незаустивљиви нагон за повраћањем, па испразних утробу директно Стеванији у прслуче! Она спусти поглед ка попрсју, застаде, па поново подиже поглед ка мени. Очи јој се зацаклиле, зенице рашириле, па поче да ме цима ка себи и виче ко запоседнута “то Јоже, то!!! Желим тооо!?”
Ма, вукла ме је тако једно двадесетак секунди, мислио сам, поцепаће ми сву одору. Једва некако успех да савијем ногу, ставим је на њен стомак, одгурнем је од себе и залупим врата! Море, још 45 минута је ударала у врата ко помахнитала, кад коначно утихну бука! Погледао сам кроз шпијунку и видео Шану и Меланију како одвлаче Стеванију низ степенице. Још увек се ритала.
Велика ме брука задесила, ни кривог ни дужног. Молим се само да Бошко не сазна, жив нећу бити! Мораћу да се примирим у стану пар дана, колико да залади, да те бабетине не могу да се окупљају у парку. Тај цео дан сам био гладан, не знам ни сам зашто, ваљда од стреса… Покушаћу да измислим како сам се прехладио, па да ми унук Миша доноси Политику и неопходне потрепштине, а како сам у бити метеоропата, неће им бити тешко да ми поверују. Уф, шта ме снађе…
Нема коментара:
Постави коментар