Комплексашка полиција

 

Доста ми је више да почињем писанија са Мили Боже, Чудна ли чуда и сличним клинчеима. Дакле, почећу ову причу историчарски, како и доликује мојим годинама и искуству, а и због тога што би количина информација којима сам ових дана имао приступ могла да надвлада, и не дај Боже нашкоди неком ломљивом уму… А и ради јасноће, ево овако:

04. септембар лета господњег 2012. Вратили се из бање. Скоро ко нови. Јошкан се одмах бацио у политичке воде. Пошто нисам могао да гледам како мог пријатеља и побратима кваре лоши утицаји попут Кркобабе, решио сам да си нађем неку занимацију,

05. септембар - Одлучио да решим мистерију непостојећих трамвајских, тролејбуских и аутобуских линија о којима се шапуће по сенкама механа и мрачним ћошковима града.

07. септембар – Мистерија се продубљује. После два дана непрекидне вожње ГСМ-ом утврдио сам да линије са бројем 4 и 8 не постоје у Београду.

10. септембар - Клупко се одмата. Пар сведока које сам срео у превозу ми говори о неким инцидентима које су довеле до гашења одређених линија.

14. септембар – Опет ћорсокак. Утврдио сам да не постоји ни линија са бројем 36. Чудно. Да ли је правило што до сад не постоје три линије, а збир прве две помножен са три даје 36?!

15. септембар – Не постоје линије 61-64. Моје бројчано правило не даје резултате. Мајку му, бацили су ме на погрешан траг.

17. септембар – Ни трага линијама 61, 70, 80, 86 и 90. Овоме се мора стати на пут! Под хитно. Размишљам да позовем мог Вотсона, Јошка, не би ли ми помогао својим приземним размишљањем.

18. септембар – Посведочио сам несвакидашњој ситуацији. Док се возих деведеспетицом неки Младић, пошто му нису дали да уђе на средња врата, упаде у расправу са овим СС официрима из БусПлуса, а онда кад испаде да нема онај, онај, аусвајз, а да самим тим не може да се идентификује, и да је притом туђин, препустише га Искомплексираним Егзекуторима (то су они што су хтели да буду криминалци, па нису имали мушкости за шта такво. Па су онда пробали да буду милиционари, ал их тамо нису хтели, што јер су вуне, што јер су већи лудаци од ових којима дају пиштоље, па су на крају завршили у Комплексашкој Полицији, наоружани намрштеним лицима). Елем, Комплексашка полиција запела, оће човеку главу да скине. Ја кад видех да га вукљају и мазе по бубрезима, а он се за голи живот држи држећи се за оне шипке, јер се боји да га не ликвидирају, ја ти одбијем да покажем своја документа ССовцима, не бих ли скренуо пажњу Комплексашке полиције на себе (ипак нисам ја какв нејаки студент да не знам да се браним). Кад престадоше да му масирају ребра и окренуше се ка мени, ја заузех гард, а онај наш блесави комша Исток, који се затекао у Бусплусу, поче да снима и да виче како му нуде иљаде евра да слика, а да он неће да се прода, а да сад, због мене, оће заџабе - и да снима и да објављује, мислим, ако сме!!! Они онда рикнуше да не сме, зграбише га за рамена, па га на првом семафору, замолише да изиђе, што он видно револтиран и учини. Потом ме оставише на миру, јер су изгледа видели пакао када су се мало дубље загледали у моје очи. (Морам признати да ме је цела ситуација умногоме подсетила на мој ГСМ кошмар)

19. септембар – Опет сам у деведеспетици, да видим оћел због инцидента да и ова линија нестане ко у Берберском троуглу (тек на пола вожње схватих да можда нестанем и ја са њом – опасан је посао детектива). Кад оно, на станици, док је бусплус пристајао ја видех оног студента од јуче. Би ми мило што га спазих живог и здравог, и таман се дигох да га поздравим, кад он, опет удари на средња врата. Ја већ закључих да овај мора да је какав вечити студент јер после онолике јучерашње фрке и тарапане није научио да се не улази на та врата. Кад оно, сутра мало. Он то смислено! Још поче што усмено, што гестовима да вређа СС официрку. Добро, бар је није тукао, (морао бих да се умешам, неће женскињу тући неко на мојој стражи) ко што су њега миловали, ал опет човек направи инцидент. Уместо да је тужио и збрино се за живота, он би око за око… Добро, не кажем, може и тако, ал то није прави начин ако мене питаш…

Како било, ја се у деведеспетицу не враћам. После ова два инцидента, не мош да уватиш проблем ни за главу ни за реп. Још избачени Исток, повређен због избацивања окачио онај снимак на видеотеку, па је све још конфузније и нејасније. Сигуран сам да негде неко узима гумицу и креће ка броју деведеспет (лакше је исећи него развезати горди чвор), а ако јој је то судбина, што да ја искушавам своју? Тек су ми деведес и две…