Значи Ивица, значи Томица, значи Ракијица…

Ех, после више од две недеље рехабилитације у бањи, коначно смо опет заједно, ја и ова пластична писаћа машина са екраном, коју млади од милоште зову Блог. Морам признати да ми је помало и недостајала, иако су третмани у бањи били интезивни, па си нисам имао много времена за размишљање, у пар наврата сам је се са сетом присетио. Елем, стари град, стара соба, стари комшилук, само ја рехабилитиован, што би рекли “ко нов”. До душе надао сам се да ћу моћи да искористим ових пар дана да се у миру и тишини адаптирам на ову церачку климу, ал не лези враже, ништа од тога! Звони ми јуче неко на врата, отварам ја а тамо ни мање ни више него мој друг из школе, Кркобаба, сада којекакав министар, чини ми се за Спорт и Омладину. Изгрлисмо се ко најрођенији, иако сам му чвангере лупао у школи и завртао руку! Ваљда је са годинама заборавио на то, или је деменција узела маха, што би рекли “старост лудост”. Седосмо у дневну собу и није прошло пар минута, закука Кркобаба онако из очаја, ко кад сам му радио “индијанску ватру” у основној. “Помагај Јошко како умеш и знаш или пропадосмо сви ко жути!”

Бејах забесекнут! Нисам био начисто на које жуте је мислио, дал на мраве или на оне Кинезе и Јапанце!? У сваком случају, није мирисало на добро. Убрзо извади и он свој Блог из торбе и отвори га, а на екрану се појави слика, иста она ко на телевизору, а на њој онај наш, Премијер унутрашњих послова, Ивица Дачић, пијан бре ко Јељцин! Ма још горе, пијан ко Мајка, и то Јељцинова мајка! Баљезга какве којештарије које тешко да иком ишта значе. Само што се заврши снимак, обрати ми се очајни Кркобаба:

- Помагај Јошко, све смо пробали, сва медицинска средства и не помаже. Не може да се отрезни!  Лепо сам му говорио да не пије “Томину љуту”, да није атестирана, ал није хтео да ме слуша. Каже увредиће се Тома ако не проба.

- Шта ја ту могу драги мој Кргобаба? Знаш да ме политика не интересује, да не прочитам пар наслова листајући новине да стигнем до умрлица, не бих знао ни ко нам је председник. Елем, јесте ли пробали да га уразумите?

- Јесмо, али не вреди, само иде по соби и виче “Значи Полиција, значи Агробанка, значи кофер, значи Тома, значи Ракија, значи премијер сам, значи министар сам, значи највећи сам, значи Ивица, значи Дачић…” и тако у круг. Чули смо за твој тајни мелем који трезни моментално, нема кога није трезнио, од Рушке Јакић до Веље Илића…

Не могу да кажем да ми није годило да чујем да се глас о мом трезвеном мелему проширио и до државног врха, али с друге стране, ти политичари те се сете само кад им нешто треба, зашто бих си ја њима помагао. Настави Кркобаба:

- Јуче је причао глупости на телевизији, после тога је рекао да признаје Косово без фусноте, нико не зна шта је следеће, можда чак укине и путовања у бање преко здравственог осигурања!!!

- Кад боље поразмислим, људски је помагати, а и сад се сетих да ме обавезује она Херкулесова заклетва!  Морамо делати брзо, пре него тај Томин отров нагони Ивицу да учини какву већу штету! Слушај пажљиво! У једну обичну чашу, изрендаћеш свежу харингу, ако не нађеш харингу може и бандар или кечига, бакалар никако! Затим додаш две пилеће ногице, лист коприве, главицу белог лука, свињски репић, јарећу јетру, икру од шарана, брк од сома, голубије перо и све то залијеш сурутком! Можеш да додаш и ливадски мед како би му било слађе и лакше да испије. Кад након тога заспи, умочићеш пешкир у ладну воду и везати му око мошница! У чвор! Пре него мошње промене боју, откинућеш, ни мање ни више него седам длачица и ставити их себи под нос, тако да изгледају као да су бркови! Ако све урадиш како ваља, Ивица ће са сабајле бити као нов!

- Мора ли баш овај део са пешкиром?

- Он је кључан! Кад све то урадиш, понови три пута, тихо и осећајно, као да какву успаванку певаш “Пешкиру влажни, око мошњи вео, извуци из Ивице, алкохол цео”…  Иди сад, док није касно!

- Хвала ти Јошко ко брату, нећу ти ово заборавити, ни ја, ни грађани Србије! Идем да све припремим пре него се врати са пута. Надам се да ће упалити!

- Не брини, хоће засигурно!

Оде Кркобаба, сав усхићен. Остао је исто наиван ко пре сто година кад смо били у школи! Једва чекам да испричам Бошку за ово. Наравно, оно са пешкиром је потпуно непотребан део ритуала, као и бајалица, али нисам могао да одолим, ипак је то Кркобаба, моја стара муштерија из основне школе. Имаћу о чему да причам унуцима. Кад поменух унука, где је та мала замлата Миша? Требало је да ми донесе новине и лебац још пре сат времена. Мора да је опет касно заспао синоћ па није успео да се пробуди. Упропастиће га потпуно та киргистанска лаутискиња. Нек је он мени жив и здрав, љуби га деда. Него, де је до сада, јебо га отац!?

Снимак са Кркобабиног блога