Сан бр.3 – Марс напада

Ех, изгледало је тако стварно… Таман сам се спремао за поподневно бистрење Политике, кад одједном, општи хаос. Армагедон! Лете свемирски тањири, сева, грми, експлозије, ма ко у најгорем сну! Срећом, кратко је трајало, док сам схватио шта нас је задесило, већ је град био сравњен са земљом. Пустош! Горе него четреспрве… Међутим, бејаше нека чудна тишина, нема запомагања, кукулелека и сличних крикова. Изађох ти ја у ходник да потражим преживеле, кад нигде никог! Празно бре, ко мој новчаник! Од комшија Бошка остала само пругаста пиџама, од Росе Гестапо - црни шињел, од Ли Марковића - какав бадемантил са змајевима, а од оног чвакнутог Лава-Милана – карирана кошуља и полароид апарат. Тада схватих горку истину. Ја сам једини преживели човек на земљи! Мора да су туђини користили оне дезинтеграторе па од људи оста само гардероба, од неких ни то! Остадох сам са собом па ме обузе нека језа, и поче да ме мори питање: Зашто ја? На одговор нисам морао предуго да чекам…

Није прошло пола чуке, појављује се какав одред малих зеленоликих бића са неким справама налик оружју у рукама и дођоше право пред мене.

-Којим добром гоблини? – упитах ја.

-Пођите са нама сместа! – одговори један од њих, каквим чудноватим гласом.

Одведоше ме напоље а тамо нас је чекао прави правцати свемирски брод! Еј, прави! Стадосмо испод а неки зрак нас усиса унутра. Прођосмо кроз неке ходнике и коначно ућосмо у какву дворану а тамо… Тамо на моје велико запрепашћење, седи врховни зелембаћ а испред њега, на коленима, понизно чуче, ни мање ни више него онај министар, Динкић, и онај кенгур са интерната Зоран Торбар! Еј бре, одушевио сам се ко кад гастарбајтер види земљака у дијаспори. Ставише и мене поред њих, па нам се обрати онај главни…

-Понизни земљани, ви сте поштеђени болне и мучне смрти, и остатак свог бедног живота провешћете у служби интерпланетарног Савета Марса. Радићете шта вам кажемо и живећете дуго и благородно, док год сте нам потребни. После тога, следи вам болна срмт!

Хм, нисам навикао да ми да ми било ко прети, поготово не какви кепеци, али нисам баш био у ситуацији да му очитам буквицу, па сам ћутао и гутао кнедле!

-Млађане Динкићу, интергалактички Савет те је изабрао пошто је после вишегодишње анализе закључио да си флексибилан земљанин, способан да сараћује са свима, па и са најгрћим непријатељима! Као такав, бићеш лојалан савезних и обезбедићеш да исцрпимо све ресурсе ове планете на што безболнији начин. Као награду, добићеш све паре овог света и водиђеш све приватизације континената од стране инвеститора са Марса!

-Хвала о велики пријатељу са Марса.

-Зоране Торбару, Савет те је изабрао пошто си најактивнији у паралелном свету који називате  Интернет а желимо да тај свет и даље постоји. Први избор нам је био да поштедимо Истока, али онда бисмо морали да поштедимо још пар земљана да лајкују његове статусе, а то нам се не исплати. Зато смо изабрали тебе, јер ти користиш Твитер! Као награду добићеш нову розе мајцу са Че Гевариним ликом, да ту можеш да пресвучеш, као и бокс Малбора недељно за Че Гевару. Такође, бићеш позиван на све интергалактичке забаве и промоције.

-Јупии јеееј!

-Деда Јошко, ти као најмудрији становник ове планете, бићеш саветник нашег императора за сва питања везана за Земљу. Као награду добићеш 10% повећање пензије!

-10%? Па Кркобабић је обећао 15%. Нисте ваљда превалили толики пут да бисте ме вређали са том цркавицом? 20% и 13. пензија или ништа од договора!

-Деда Јошко, ниси у позицији да преговараш. Прихвати 12%!

-20% или одох!

-17% и ни динар више!

-20% или Торбар нек вас саветује!

-Нека буде 20% проклета земаљска дедускаро!

-Проклета дедускаро?

Што је превише превише је! Неће мене нека интергалактичка уштва да врећа у рођеном крају!

-Проклета дедускаро? Слушај ‘вако ти проклети гоблине! Нисам ти ја два рата преживео, да би ме сад какав зелени интергалактички патуљак вређао! Зажалићеш онај дан кад си дошао на идеју да нападнеш земљу и дођеш на мој Церак!!!

Скочих ти ја, не бих ли му задавио тај мали зелени врат, кад ме уватише Млађан и Торбар! Еј бре, моји земљаци се окренуше против мене! Почеше да се рву самном по поду не би ли ме савладали али тврд је орах Јошко! Извадих ти цигарету из Чеових уста и зарих је право Торбару у око! Поче да се превија по поду ко нека баба у пламену. Тад шчепах Млађу па почех да га бијем отвореном шаком, онако васпитно. “Де је мојих 1000 евра од акција, де су паре!?” викао сам док сам му делио васпитне. А он кука “немој Јошко, немој, нисам ја крив”… Одједном се појави читава руља зелених штакора па ме окружише у три реда. Видех ја да је готово, да немам где, па реших да одем ко самурај, часно! Пре ћу бре да умрем као човек, него да живим као Марсовац! Извадих ти из џепа перорез који користим за сечење јабуке, па га зарих дирекно у срце! И то Млађино! А после брзо и у своје!

Одједном тишина и мрак. У даљини  је само одзвањала добро позната песма оног Италијана “Идемо на Марс, идемо на Марс”. Песма се појачавала и ја отворих очи, обливен знојем спознах да је све то био само сан! Е, би ми лакше. На тевеу је трештала горе поменута песма, па сам је брже-боље угасио. Толико ми би драго да сам решио да позовем деда Бошка на партију мица и пустим га да победи. Живот је леп и треба му се радовати, тако да ћу му приредити радовање, а овај кошмар гледаћу да заборавим што пре…

(+)