Ал чак ни ја нисам имун. Скочих пре неки дан до Орловаче, да обиђем мало оне моје другове, и таман кад сам свршио с посетом и кренем си ка кући, мотор ми утрокира! Потпуно! Куд-ћу, што-ћу, да гурам, не иде, четересипет степени у ладу, оставим га подно неког дрвета, привежем ланцем и катанцем, скинем управљач и кренем на аутобус. Кад оно, на станици пакао, једно стотинак људи, исијавају топлином одоздо, а сунце пржи одозго, кажем ти, ПАКАО! Ја помислим деле нешто, кад оно мало морген. Чека народ по оној звезди јер како су ови зликовци БусМинус (хехе) ограничили улаз на само двоја врата, у сваки аутобус стигне да уђе по можда десет људи, а остатак се тиска, и нада се да ће можда да наиђе неки у који ће их стићи да упадне петнестину.
Нека жена запомаже и рида како су је из пет аутобуса избацили јер је ушла на средња врата, а на њих се излази, неки маторко кука како су га стисли с једне стране комуналци (или комуњарци, нисам сигуран шта рече), а с друге контролори (или коњтролори - хехе) и истераше га на правди Бога, ко да се играју између две ватре јер је правио гужву и пробо карту да купи код возача, те ја себи направим менталну забелешку. Неће вала прецедника Бошка да прати из аутобуса неки балавац и игнорант. Има да изиђем по песу, достојанствено! Уто, видим ја пристаје неки аутобус, ко лутка, бео, мали, сав утегнут, а сви се повукоше корак унатраг. Поласкан што су ме препознали и пустили да уиђем, ја упаднем у њ, ови на станици ме гледају ко Бога, а унутра милина, разладили неким вентилаторима, спазим и слободно место, таман кренем да седнем кад ми неки рмпалија повика: Старкеља, плати карту.
-Какву црну карту, па ја сам пензионер, имам годишњи БусПлус која важи на целој ГСМ мрежи (четрсто кинти сам га платио, еј бре!)ево, види.
-Ми нисмо у тој мрежи - дај 120 кинти и не сери!
-Како нисте, пише лепо у целој мрежи!
-Матори, није то ГСМ него ГСП мрежа, а ми нисмо у систему, ово је приватан превоз! Паре на сунце
Тек уто ја укачим да је посреди неки шибицар, млого сам бре посто наиван с годинама! Ко је бре још чуо за ГСП мрежу, (знам ја шта је то, Грандиозна скотовска превара) а тек за приватне аутобусе? Па та врста је изумрла има десет година, тачно се сећам, био је неки Шарац (тад сам био поносан Србин, по коњу Марка Краљевића аутобус… их, златна времена), те ја да скратим причу уватим тог бизгова за увце и мало заврнем:
-Какве црне паре ти спомињеш, ратовао сам и радио за ову цркавицу цео свој век, а сад, као новопечени пензионер и прецедник, имам право на повлашћен превоз, јел тако?
(он утањио) јесте…
-ПИТАМ, ЈЕЛ ТАКО???
-Јесте, јесте, деда, само пусти уво и седи!
Пустим си га ја и изнервирам седнем, и уто схватим шта се дешава! Посреди је замка, овај аутобус нема средња врата! Како да изиђем, мајку му стару. Можда ме киднаповаше из супротне странке? Кошмар је трајао једно пет кругова аутобуса, покушали су да ме избаце неколико пута ал сам се држо за ону шипку, сву сам је искривио. Кад сам на крају пристао да изиђем, већ беше смркло, онај бизгов се окуражи и крене да ми отме новчаник! Ја навалим на њега, на оним предњим вратима на која се иначе уилази, свом силином, ал не да се волузгара. Ја удри руком, ногом, штапом, никако да устукне! Уто спазим оног народног Хероја што отклања неправде по превозу, помислим ето спаса и повичем, Помагај, тако ти Бога, Јуначки сине, а он нас уфотографиса, још се блиц није загасио кад неки возачи, контролори и комуналци потрчаше ка њему с неким мотикама, и он утече… Изем ти суперхероја. Ал барем волини скрете пажњу ја га ритнух из све снаге у мошње, па песницом у шпиц браде и сложих га, ко таписон, на патос.
Дођох кући уморан, ал задовољан. Упалих теве, да мало одморим вијуге, кад тамо, онај Херој. Пристигли га ови турци што су га гањали, и како су га јурили, тако га и заскочише - с леђа, и умлатише. На правди бога. Јадан херој, победили зликовци у овој епизоди, ал нека, вратиће се он у следећој, па ће им већ показати њиховог Бокца. Него, нешто се мислим, ваљда неће да помисли да су ти мамлази моје обезбеђење, па га тукли што ме је слико ко неки папапарацо...
(+)
Нема коментара:
Постави коментар