Но, доста са тим плакањем и кукумавкањем о поквареној плочи, да пређем на ствар. Показа ми неки дан онај Јошков Миша да и без плоче може да се слуша музика. И то, каже не мош се поквари. Учукаш си на овој писаћој машини нешто (појма немам шта, ја оном мишком само кликнем на то) и изиђе ти и Птица, и Мирослав Илић и Луис и Хуља Иглесијас и гомила неких непознатих њушки. И свирају без престанка. Ту ти ја са својим енормним познавањем музике кренем да тражим неки ансамбл који би мого да се прослави, само да га неко усмери у правом смеру и наиђем на Њих. У мору аутора, било је тешко наћи праве. Скоро да сам ја, Бошко Упорни дигао руке, међутим... Један клик мишком и Бокца ти твог, мислио сам да сам умро. Спојили су неспојиво и остварили такву синергију да сам занемео. У правим су годинама, а име – нешто као Презрели. Не знаш дал су презрели као воћка, ил су презрели друштво и социјалне норме, ил бившу цуру ил шта ти ја знам. Окренем си пар телефона, правих телефона (предност прецедничке функције) и схватим да нико никад није чуо за њих. Можда је и то њихово збуњујуће име било разлог, а можда и недостатак осећаја за естетику (како се све сликају), али, дефинитивно, у музичком погледу, то је било то.
Елем, зовнем ја Мишка да ми помогне око неке администрације, он је, додуше, мало љубоморисао, као што њега не прославим, он се школовао, а ови шалабајзери, каже, не знају ни инструменте да држе. Ту га ја прекинем и објасним му да му џабе школа кад нема душе, да су они лепо сазрели, па онда презрели, у интелектуалном смислу, наравно, и да није Микеланђело вајо Давида ко неки балавац нит је Кеба писо хитове док за то није дошло време, те их ми пријавимо на то неко такмичење за које сам чуо, Васељенски сабор музичара, и гле чуда – изаберу их за Мисију ширења Мировних порука по целој Васиони (није Бошко хлебна мрва да га позобљу какве вране гавране, ја сам то чуо одмах у старту, чак ми се и Мишко извинио и реко да сам био у праву). За награду их сниме на оног Куросавитија који иде на Марс и пошљу их на пут. Додуше, ја сам прво мислио да ће њих да пошаљу лично, ал, добро, шта ја знам, може и овако.
Да не бих више дужио, прочитаћу Вам одломак из мог говора, који су ме организатори замолили да одржим после убедљиве победе мојих пулена, ког сам назвао Ода најбољем музичком саставу у историји Васељене: “…и у свом музичком стваралаштву, успели су да се отму оковима социјалних очекивања и да споје неспојиво. Ванвременске идеје о љубави, страсти и људској пролазности преточене у стихове који голицају уши слушалаца остављајући их у неутаживој жеђи за још, на начин на који је то једино могао, и то само у најбољим данима, чувени народни ансамбл Чађави Ћорсокак, са срцепарајућом, не, срецепарајуће је блага реч, са душоразарајућим нотама, не претерано високе, али у културолошком смислу Гаргантуанске Врабице Едите.
Сада, кад су на путу ка Марсу у мисији ширења Мира у васиони, мало ко би ми поверовао да је овај ансамбл, за који већ прогнозирају да ће бити већи од највећих, био пред тачком без повратка…
Тринестог дана њиховог постојања, окупили су се у музичкој соби, планирајући да сниме и тринесту песму свог албума. Саблажњени су постали у тренутку у ком су схватили да је нико није написао. И највећи доживљавају блокаде, па се то, нажалост десило и њима. Први пут су се осетили угрожено. И то не само зато што су осетили да су им повређени егои, или зато што је новац за пробу већ дат, а зна се да музички продуценти одмах по примљеним парама кажу “Пујпике тачке, нема више враћке” што је већ само по себи правно обавезујућа облигација, а они га још одозго запечате пљувањем у шаку и руковањем, већ зато што су осетили да им је једини свети принцип око кога су се договорили, кичма целог њиховог ансамбла и концепт њиховог стваралаштва, договор који су се зарекли да се неће порећи, па ма шта се догодило угрожен… Нашли су се пред провалијом коју нису могли да прескоче, а знали су да назад не могу. Упркос свим упирањима и труду сваког појединца, Презрели тај цео дан нису могли да сниме песму, а самим тим погазили су једино право обећање дато себи и ансамблу - да ће снимити бар по једну песму сваког дана и тог дана су Презрели себе… Нажалост, све је изгледало као почетак краја!
Срећом, срећа прати храбре, а они су најхрабрији људи које знам (погледајте само како се сликају), па су ме контактирали пошто су чули да сам их баш ја пријавио за такмичење, а моја мудрост је надалеко позната. Испоставило се да је то била најпаметнија ствар коју су урадили. Одржао сам им лекцију, која је практично била добар део овог говора, који сада делим са вама, а на крају тог дана је испала Она. Послушали су ме и допустили су свом Скелеџија-Банету из Ћорсокачета да силује Врабицу Едиту и као последица изродила се најлепша песма икад, победница овог такмичења. Пола на српском – пола на француском, песма која је помирила две нације које су биле завађене још од Другог светског рата када су нас Французи снабдевали погрешном артиљеријском муницијом и смрдљивим сиревима… За велики допринос светском миру и благостању, награђени су летом на Марс (и поприличном новчаном свотом од које ја нисам видео ни жуте банке), а остатак је, иако је та песма снимљена четрнестог дана, историја!…”. Ето извода из мог говора! И молим Вас, сетите се кад једном Презрели постану евергрин (хехехех, замислио сам вечно зелену натрулу јабуку) ко је заслужан за њихову славу! Живели…
(Него, ја сам ипак мислио да ће њих на Марс, ал ајде може и овако…)
Нема коментара:
Постави коментар