Бошко Мудри

Боже, Боже, да ми је неко причао да ћу се ужелети ове машинчуге са њених сто и кусур типкица са разним словима, кукама, веригама, и слично, рекао бих му да је јео бунике. Ја, махер мушкоженских односа и заврзлама, видар сломљених срца, доктор за међуљудске односе, проводаџија познат у граду и шире, да се зажелим гомиле пластике, ментала и Богтепита чега све не садржаног у овој, у најбољем случају, назови алатки. Имао сам и раније писаћих машина, и добрих, швапских и угарских и лоших, сумњивог порекла и квалитета, ал ово чудо је другачије. Некако има душу. И памет. Каже онај Јошков мали да све памти. И свашта зна. Шта год да га питаш. Све сам веровао, али у то - и још без да проверим - није било говора! Па кад је био неки дан до Јошка да му донесе млеко, договорим ја тестирање. На мом терену.

Стара машина. Стар ја. Искуства нам не мањка. Ко ли је мудрији. Преводилац је Мишко. Ја заузмем место у фотељи и оспем паљбу. Колико костију имамо кад се родимо? Седи Мишко, чука ли чука, ко осам руку да има, изгледа да се извештио од оног серпента. Ни по минута није прошло, кад завика: "Тристо!". Мајку му! Истина. Колко сам пута марисао разну стоку, сваку сам кошчицу од те три стотине до сад неком поломио. Ал не лези Враже. Виче мали има још. "Док одрастемо, број опадне на 206 јер се неке мање кости спајају!". Тад ми је први пут постало јасно зашто сам се смањио. Ја, лудан, помислио да је по среди или то да сам се скратио од старости, или да ми одела преко ноћи расту у орману. Кажу да се од спавања расте! Кад оно - ни једно, ни друго - спајају се кости, па сам зато мало окраћао.

Него, нисам се дао збунити. Кажем ја, за овај одговор - одличан пет, ал да видимо шта кажеш на следеће питање. Колико је година имао најмлађи човек који је постао папа? "Једанаест!". Да ли зец може да поврати? "Не!". Порекло речи дијамант? "Од грчког - адамас, што значи неосвојив!". Зато су ме звали Бошко Дијамант. Натеро сам их да престану кад се онај зејтин с тим именом појавио. Није Бошко нека зејтињава врана. Да можеш да га пржиш како оћеш! Идемо даље! Да ли можеш да се убијеш задржавајући дах? "Не!". А откуд знаш, кад не дишеш, мајкa ти катран главом мешала!? Тако смо се терали до пролетњи дан у подне, и онда ја дигох руке од надмудривања са ђавловим стројем, видим, искусан је бар колико и ја у тим стварима, те успем себи и Мишку по једну љуту, ја да се смирим после меча, а њему из куртоазије. Ја је сабијем у цугу, кренем да љуштим другу, онако, мераклијски, а онај пицопевац прву лизне, па се стресе, па сложи неку киселу њушку, па лизне опет, па се закашље... Јао, животе туго, човека ту нема ни од корова...

Решим ја да видим како он реагује на питања без шаптача, па кренем да га решетам. Имаш ли цуру, јеси девац, имаш ли пријатеља, све по пеесу. Он се нешто снуждио, каже, слабо му то иде, једино је добар у свирању серпента, ал то није претерано популарно у данашње време, неће на какве сплавове да га пусте, кажу, не треба им, а ни код оног деде чешљаног струјом нема места за такве као што је он. Уто схватих да је мене сам Господ послао јер је чуо вапаје несрећних и да је моја мисија да помогнем, не само Јошку, него и његовом потомству. Наћи ћу им Сукње обојици, макар то било последње што сам урадио - продужиће се чесна лоза Јовановића! Диванили смо још мало, а онда је Метиљавко, кога је уз мене, додуше, чекала светла будућност, рекао да мора да иде.

На растанку ми је рекао да је еко дан уштеде електричне енергије и да се грађани позивају да угасе светла на сат времена. ПРОКЛЕТИ БИЛИ! Ја бре уопште ни не палим те сијалице. Ко ће да плаћа онолике рачуне за струју од оволицне пензије. Развио сам бре ноћни вид, видим у мраку ко мачка, а они тако! Као због екологије. Ево, ја сам еколошки чист, не сметају ми припадници ни једне етничке групације - а ви - дајте већу пензију. Таман сам се смирио, кад је зазвонио интерком. Мишко. Каже: "Чисто да знате, рачунар вам троши струје као шест сијалица од сто вати. ГРОМ И ПАКАО! Ти ћеш мени рачуне да набијаш. Заузимаш место, храним те и појим, а сад још поред свих трошкова још и рачуне да ти плаћам? Па нећемо тако! Узео сам маказе отрчао до астала и цвикао кабал за струју. Како ме опече проклетиња, три дана сам боловао (А фризура ми беше ко оном Мишковом манијаку што има свој ансамбл). А и машина са мном. Неће да се дигне без газде - ни да чује. Јутрос је тек дошао електричар и поправио кабал, а мени неки камен пао са срца кад сам је чуо како зуји. Дише. Нисам био у праву што се тога тиче. За убудуће знам - нећемо се више свађати, нек иде пензија, бестрага јој глава! Ипак смо ми два мудра матора јарца. Свашта смо преживели, а кад буде дошло време да се иде - заједно ћемо!