Визиготје

Нема јутра а да се не запитам, шта је мени које мајке ово и требало у животу? Па нисам ја отишао у пензију да бих и сад под старе дане радио! Да бар имам неке вајде од тога па и ајде, ал овако испаде да радим из каквог хобија. Него, шта ћу кад сам попустљив човек, убеди ме Бошко да је за добробит заједнице, а не иде да већина трпи због мене једног. Прихватио сам се посла благајника зграде и трудим се да што савесније радим тај посао. Нема уређеног друштва без одговорног појединца, то јест мене. То ти је као кула од карата, један попусти и сви пропадосмо, а то нико не жели. Ћутим и радим посао. Није да се хвалим, али радим га својски. Па нисам си ја цео живот провео као рачуновођа у великим комбинатима да сад не могу да се изборим са пар стотина житеља зграде. Ајте молив вас! Међутим нисам навикао да имам контакта са клијантелом, а овде ме свако мало неко посећује. Те паре за чистачицу, те за оправку лифта, те некакви порези које је Бошко увео... море носите се у вражију матер! Па није Јошко на дугме, само што седнем неко звони. Озбиљно сам се размишљао да уградим точкове на фотељу или да пак, поподневну дремку преспавам стојећи, ко коњ. Уби ме костобоља од толиког устајања и седања, ал шта ћу, ћутим и радим...

Јутрос, само што сам јео и кренуо у клозет да оперем руке, ето га, неко звони. Погледам ти ја кроз шпијунку кад оно онај чвакнути Лав-Милан Танасковић. Он ти је од оне нове сорте људи што се облаче ко неке деде, онако старомодно. Ваљда не могу да дочекају да дођу у ове зреле године у којима смо ми, па се труде да бар изгледају као ми. Их, не знају они да мудрост долази из главе а не из карираних панталона, шалова и наочала за вид. Посебна су они сорта, унук Миша каже да имају неко име којим их називају. Хохштаплери, чини ми се. Елем,  само што сам отворио врата обрати ми се Лав-Милан, онако мало ко да запева ”Здраво Ћале, ево парице за...” па се одједном сав избечи и промени глас у какав женски и настави ”....те-те-те-те-теткицу” и пружи ми руку са тристо динара. Море да није какав нечастиви ушао у њега. Нисам сујеверан ал да се човек тако у моменту изобличи, нисам видео никад, сем кад се ономад комшија Мирко задавио са лешником. Упитах га ”Јесил добро дечаче?” а он ми одговори ”Јесам ћале, све је савршено...” па се опет изобличи, јави се жена из њега, па поче да запева ”...ку-ку-ку-ку-кул”. Море, ономад сам се укочио кад се Мирко давио ал да пустим да ми комшијин мали одапне пред вратима, нема шанше. Ухватих га око струка па почех да га цимам на горе не би ли испљунуо то чиме се задавио! ”ПЉУНИ ТО МЛАДИЋУ, МОЖЕШ ТИ ТО, МОРАШ! НЕ ДАЈ ДА ТЕ ЖИР САВЛАДА!” бодрио сам га док је покушавао да дође до даха... Мало сам се занео у покушају спашавања да сам га у тренутку најжешћег бодрења завалио у рагастол од врата. Оклембеси се Милан, поста дупло тежи! Куку мени једва сам га унео у кућу, ко двесто кила да има, а овако кад га човек погледа, не би му дао више од четрест и пет. Спустио сам га на столицу и сунух му у лице прво што сам нашао на столу. Куку мене, чај од липе, још врућ, кад је почео да скичи мислио сам готово је. Срећом па нисам добацио до лица, него му све пало у крило...За пар минута био је жив и здрав, помало дезорјентисан, али старог доброг мушкастог гласа.

”Па шта ти се ког ђавла десило Милане, замало да ми отегнеш папке” а он каже ”Ма не разумеш ћале, то је Готје”. ”Гот, шта?”. ”Готје”. Изгледа да је још увек дезорјентисан, надам се само да није трајно побрљавео. Помиње некакве Визиготе, ал никако да заврши реченицу. Нешто би ми рекао ал се прибојава.  Дискретно га приупитах ”јел синко, колико пристију видиш?” па му показах шаку а он се трже, мислио да ћу да га ошамарим, али сабра се па рече ”Пет”. Хм, делује прибрано, можда је само неписмен ил не познаје хисторију. Само што сам се спремао на ново тест питање, извади из ташне нешто што је изгледало као какав послужавник али се убрзо испоставило да је уствари некакав црни телевизор. Поче нешто да типка по њему и одједном појави се програм. Чудо невиђено! Овај мој телевизор, једва да смо Бошко и ја пренели ономад из собе у собу, а он овај свој носи у ташни. Каже ”ово ти је ћале то” и одједном се појави на том телевизору нека гола мушка приказа са каквим грозним зубима и длакавим стопалима и поче да се дави исто бре ко овај деран пре петнест минута. И док је та приказа певала, Милан сав ко хипнотисан, поче да се њише. Пробао сам да му скренем пажњу на све начине ал врага, не реагује! Коначно, заврши се песма и он престаде да се њише. Подиже поглед, разрогачи очи и рече ”Арт Ћале, арт!”. Море, ти ћеш мени да говориш који канал ћу да гледам! Што је много, много је, ја му живот спасао, а он ми овде говори шта ћу да гледам. Узех му новце за чистачицу и испратих га до врата. Док је излазио, дискретно сам спустио поглед, носио је сандале, било је то исто длакаво стопало, попут оног на Арту.

То ми је за наук. Па ако сам благајник нисам хитна помоћ. Има горе у згради, баба Стана, она је лекар па нек она помаже. Срећа за све те године Опште народне одбране па ми је прва помоћ у малом прсту, иначе би сада оплакивали овог незахвалног Хохштаплера. Има бре да уградим рупу на вратима, иако сам у доброј форми, немам си живаца да се бавим сваким понаособ. Моје је да саберем и одузмем и кажем ко није дао и колико, а шта ће после са њим да раде није мој посао. Одох сад да припремим ручак, мада нешто немам апетит, никако да избацим слику оних табана из главе. Проклета да је Хохштаплерска длакава нога...