Сета

Данас сам схватио да сам оборио лични рекорд. Дивне вести по овако дивном дану! Није ми баш јасно како сам успео, али сам врло задовољан што је тако. На крају крајева, ситне победе живот значе. Или беше ситне ствари... Ма, ко ће га знати. Елем, рекорд који сам оборио је број проживљених дана... У животу! Триестрииљадешестодваисидевет ипо дана. Ехеј! Па мало ли је?! Мислим, колико пре пар година сам поставио рекорд од триест и три иљадарке, а сад види... Сваког дана све више напредујем! У сваком погледу! Не престајем да одушевљавам самог себе. Мораћу и с Јошком да поделим овај подвиг!

Него, размишљам си ја тако о времену које је прошло, о сатима који су у оволико дана уткани и увати ме нека сета. Напољу топло, сунце сија, прозори отворени по стану, а мене уватила нека зима око срца. Па ме стеже, не попушта. Да није промаја?! Није. Сетио сам се 1957 - године у којој сам почињао да пишем свој први роман о нашем полуобразованом Емигранту који је бежећи од закона завршио у Скандинавији и кога мучи носталгија - "Уцвали Тикван”, који никад није објављен јер сам негде затурио рукопис. Уф, каква је то зима била. Незапамћена за мојих тадашњих триестину година. Знате оно кад с неба место пахуља падају већ готове грудве. Е, тако бејаше. Није ни чудо што ми је ладно. А нису тад ни имали оволико ових чистача улица, није ваљда толко Рома било у Београду, па се пртило по снегу... Их! И тада је још Улица кнеза Михаила била булевар. Возачи у колима су јурили кроз њу! И то преко вртоглавих триес на сат... Лудаци! А данас... Ех, данас је обилазе у широком луку - пешачка зона. Курва је живот. Времена се мењају. Градови се мењају... Улице се мењају... А људи остају исти! Рањиви, сетни! Не исплати им се да се мењају, да иду укорак с временом, а и да оће, кратак им рок трајања. А време, ех, време је бескрајно. И ма шта људи причали. Не лечи све!

Сећам је се као да је јуче било. Ана Мишић. Косе боје каквог расног Дората, таквог и зубала, а очију боје Гружанског језера у зору неког сунчаног летњег дана. Била је прва (и једина) код које ми није било до физичког изгледа (а далеко од тога да је изостајао), него баш до тих очију у којима се пресијавало укроћено сунце. Ишли смо у дуге шетње, не обазирући се на зиму, грејали смо једно друго, ја њу простим обожавањем, а она мене Сунцем из Очију. Добро, де, мало сам се догревао и љутом из пљоске, ал шта да радим, био бре незапамћен мраз. Да су били неки нормални услови ракија би била непотребна. До Ане сам се већ двапут женио, па далеко од тога да сам био неки неискусни балавац, али мислим да сам се тада први пут заљубио. А са тим и побенавио и побудалио - вратио се уназад двадесетак година. Бројао сам сваки сат са њом, сваки минут, сваки секунд.

Тако сам одбројавао и када смо бивали раздвојени до тренутка када ћу је поново видети!

Тако сам бројао и први пут када се није појавила.

Целу ноћ. Секунд по секунд. Минут по минут. И то по снегу који је уместо паперјастих пахуља падао у налетима као да га је неко из облака избацивао лопатом. Изгледао сам као жив Снешко Белић. Да ме је неко дете тада видело, одушевило би се. Онда сам почео и да се заваравам да смо можда уговорили други дан, друго место... А уствари она је уговорила другог мушкарца. И док је мени, промрзлом, лед окивао срце да се не би распало у парампарчад, док сам је чекао на ћошку њене улице, она је са Сином каквог Пуковника јурцала угрејаним аутомобилом по Кнез Михаиловој. И заменила заљубљене шетње по хладном парку седењем по најбољим кафанама и позориштима, а невину занесеност - суровом рачуницом.

Усред тог размишљања сам схватио да сам напустио стан и да шетам по парку. Е јесам луд, матор коњ, а сав се смео и распекмезио. И то око какве Сукње! Таман што сам се консолидовао, кад ми се жена која ми је долазила у сусрет учинила познатом. Насмешила се. Ана. Ћутке смо се мимоишли. Сама она, сам ја. Прошло ми је кроз главу да вероватно мисли да нисам баш био неки џентлмен. Чекао сам је сатима, кад је све што је требало да урадим било то да је сачекам 45 година. Шоња! Џаба ми рекорд!

И у позним годинама је остала лепа. Осмех јој је и даље разоружавао. Очи су јој остале заносне, само је сунце у њима зашло. Да сад шетам с њом по парку по некој цичи зими требао би ми и пуловер и други пар дугих гаћа и фатирана јакна. И бар две пљоске ракије. Како било, лед који ми је оне ноћи стегао срце се, на неки необјашњив начин, отопио у сусрету с њом, иако је сунце напустило њене очи. Исто се десило и са снегом који ме је затрпао док сам је чекао. Остао је само у коси.

Него, види ону Малу слаткицу што шета Вучјака... Добар дан госпођице, што Вам је лепа Куца. Како се зове? Рекс?! Имао сам истог таквог... Пљунутог...