ПЗПБ

У животу све неки проблеми... Те се гураш за своје место под сунцем, те изгориш ако се не намажеш лосионом па онда тражиш лада, те ти вруће, па онда залади, па ти буде ладно... Цео живот је једна велика борба. А највећа битка коју човек бије за живота (осим оне егзистенцијалне - против Смрти) је битка са самим собом. Ево, нема месец дана како сам изабран за Прецедника кућнога савета, а чини ми се да је функција почела да ме мења. Некако сам, кад се погледам у огледалу, себи лепши, згоднији, шармантнији, ма и млађи. На ходнику очекујем поздраве, па се и чак и брецнем ако ми какав балавац не отпоздрави или ме неко погледа искоса. Е ПА НЕ МОЖЕ ТАКО! Нисам цео живот живео по пеесу, да бих се сад, док сам у најбољим годинама, размазио и почео да се лудирам.

Добро. Највећи део посла је, код рада на отклањању сваког проблема, установљавање саме сржи истог. Дакле, с једне стране имамо мене - Бошка маторог, скромног и високо моралног, а с друге, Џекила мог Хајда, Прецедника Бошка - умишљеног политичара који очигледно превисоко мисли о себи. Вала, има да останем онај исти човек, без обзира на функцију, иначе ћу да дам отказ. Пошто нисам човек од речи, него човек од дела, бацио сам се на посао. Како да утврдим границе које не смем да пређем? Шта да поставим као репер мог понашања? На кога да се угледам? 

Ајмо овако, ако сам ја Прецедник у малој заједници, могу да се угледам на прецеднике неких већих. Рецимо на прецедника кућног савета у "Капијама Београда". Или прецедника кућног савета "Београђанке". Можда чак и на прецедника Србије и његове помоћнике. Они су, онако, мало разгранатија структура. Некако децентрализовани модел поделе власти, подсећају на модел који сам ја применио, док за ова претходна два примера нисам баш и сигуран. Сигурно су неке аутократе. У реду, то је решено. Сад да видим шта ћу с тим!

Мој деда је увек говорио, а Богами, и сада говори: "Ти си оно што чиниш". Дакле, ако хоћу да се не мењам, морам као и досад да мислим на друге и о другима. Да видимо шта би мој Пример урадио. Економска криза. Страшно тешка ситуација. Касне плате. Касне пензије. Касе празне. Празни џепови. Фрижидери празни, као и стомаци. А главешине, јуначки синови, узму, завуку руку у полупразну државну благајну и исплате потпуно нови систем контејнера. За пластику. За папир. За стакло. Мушки! И за пример! Сад људи кад претурају по контејнерима у потрази за храном, не морају да се брину да ли ће налетети на какво стакло и да ли ће се, не д'о Бог, посећи. А увели су, за ове мало богатије крајеве и ужи центар и оне подземне контејнере. Да не кисне нечији будући оброк, него да буде добро презервиран. Корисна ствар у тешкој ситуацији - нема збора!

Како сад ја да поставим пример својим понашањем? Хммм... Знам! Постараћу се да се контејнери користе како им је и намењено. Неће мени нека Церачка багра  да подрива све што смо моје колеге и ја урадили за овај народ! Да бацају папир у контејнер за стакло и обрнуто. Одмах сам се бацио на сортирање кеса. Има бре да ме зову ПЗПБ. Прецедник За Пример Бошко. Папирне кесе за папирни отпад, пластичне за пластични, их како ми је срце играло... Цептео сам од узбуђења! Стакло, хммм, ма не бацам често стакло, сад се чак и вино и пиво пакују у пластиканере, за стакло ћу смислити шта ми је чинити кад какво стаклено смеће дође на ред. Одмах отрчах до контејнера са папирном кесом у једној а пластичном у другој руци (додуше обе бејаху полупразне - побацао сам неке глупости, чисто да неко не помисли да сам шенуо јер бацам празне кесе) и поносно их бацих сваку у свој контејнер. Стварно сам за пример! Него, сад се мислим, док сам одвајао кесе гледам ти ја у оне пластичне, а на њима пише "100% биоразградив материјал". А знам да је у крошњи дрвета на коју мог прозор гледа обмотана иста таква кеса око једне гране. Стоји тамо већ дваестину месеци... Пробо сам ономад штапом да је скинем, мал се не стрмекнух са терасе. Баш ћу да је посматрам - да видим оће ли се биоразградити... Или и ту мора да се интервенише!