”Снови често носе најдубље значење онда када делују најлуђе...”, рекао је једном један седи аустроугарски научник, увек му заборавим име. Море, од овог луђег нема! Кад сам ономад сањао Марка Твена мислио сам да су ми снови пошандрцали скроз наскроз. Међутим, овај од синоћ је отишао корак даље. Не могу још да ухватим какву правилност, да ли ми снови побрљаве кад је пун месец или кад надоиђу подземне воде али од кад сам си имао близак сусрет са смрћу, снови ми једноставно воде своју политику. Мора да је траума коју сам доживео, ипак оставила каквог трага на мој мозак, који док ја спавам ради пуном паром. Елем све је изгледало крајње уобичајно. Био је то прави пролећни дан, па смо Бошко и ја изашли у природу, небисмо ли удахнули мало свежег ваздуха у ова наша стара али и даље витална плућа. Бошко ми је био некако лепршав и полетан. Већ тада је требало да посумњам како нешто није како ваља, али ту његову полетност приписао сам лепом времену. Дан је био савршен...
Шетали смо тако неких петнестак минута и причали о дневним темама. Сећам се да смо критиковали општинску власт, пошто је трава у парку била толика, да нам је била готово преко струка. Морали смо да се пробијамо ко кроз какву џунглу. Но, нисмо се дали изнервирати, разумни смо људи, биће да их је изненадило пролеће, ко ономад снег, па нису стигли да покосе сву ту травурину. Бошко је причао о томе како планира да организује радну акцију у нашој згради, чак је помињао и какав слет у част његовог рођендана. Срећом прошао је, а до следећег ће проћи четири године. У једном тренутку пролете нека муветина поред нас, море толику зунзару у животу нисам видео! Мора да је онај авион кренуо да праши усеве, па грешком запрашио град каквим хормоном раста. Кад би све муве биле оволке не би нам крамп помогао да их убијемо. А замисли да ти слети на тањир... После неких пола сата добране шетње стадосмо да одморимо кости.
Колко се сећам, није прошло пет минута кад настаде потпуни хаос! Са свих страна појавише се накакви војници са пушкама и керовима и сви трче ко помахнитали и вичу ”Држте их, недајте да побегнууу!”. Погледах око себе...нема никог, само Бошко и ја. Помислих, мора да је нека вежба па се играју рата. Окренух се ка Бошку, видим и њему није јасно шта се збива. У тој размени погледа измећу мене и комшија Бошка, опали пушка и осетих како ми метак прозуја поред тинтаре!!! Поче опште пушкарање, не зна се са које стране лете меци. Ухватисмо Бошко и ја штрафту, брзо колико нас ноге носе. Ал џаба, не одмичемо, трче ови за нама ко да је какав ђавал у њих ушао. Прво сам помислио мора да је Бошко женетину неког генерала обрлатио, па сад дошао цео батаљон да нас јури. Мећутим, ако нам је оваква војска кукала нам мајка. Гомила задриглих, неуредних балвана који не могу да сустигну кљакавог Бошка и мене. Нису ово никакви војници. Ово су плаћеници! Керови су почели да нас сустижу, кад Бошко покуша да полети, међутим безуспешно. Пробао сам и ја, али не иде, јалово је то било, више сам скакутао него што сам летео. Коначно појави се каква пећина и ја и Бошко утрчасмо у њу...
Једва смо се прибрали од умора и страха. Да смо старији вероватно би нам срца пресисала до сад. Бошко ме погледа, па рече ”Нема више бежања, морамо их напасти!” . Ми њих?!? Не знам како је то замислио да изведемо, али морам признати да у том тренутку нисам имао план, па сам прихватио његов. Загрлисмо се како какви војници пред јуриш, знајући да се можда последњи пут видимо. Мало ме је било страх, али сетио сам се оне старе ”боља је војска магараца коју предводи лав, него војска лавова коју предводи магарац” . Богме они су их имали више од једног! Намазасмо блато по лицу и кренусмо у контранапад!!!
Само што смо провирили почело је пушкарање уз вику и лавеж керова. План је био једноставан. Да се раздвојимо и да кренемо кроз средину, директно на њих, без да стајемо! Бошко каже да је ту стратегију научио од Шваба. И заиста је упалило, непријатељ је био затечен. Трчимо ти ми тако по сред пољане а меци лете на све стране и када смо коначно били опкољени, Бошко викну ”Лети, лети, летиии!”. Свом снагом сам покушавао да полетим, али како се уздигнем метар и по у висину паднем доле. Ипак, нисам одустајао. Скакао сам тако једно минут под тешком паљбом Када су војници почели међусобно да се упуцавају, увидео сам сву величину нашег маневра. Пуцњеви су постајали све ређи док коначно, нису скроз утихнули... Погледах око себе, нема никог, чуло се ту и тамо некакво запомагање али нисам се обазирао. Тражио сам погледом комшија Бошка али није га било. Нисам одустајао од потраге. Газио сам по бојном пољу ко Косовка Девојка док га коначно нисам пронашао. Лежао је непомично, као да спава, само му је једно око било отоврено. Помислих у себи ”живео си као мученик, умро си као мученик, нека ти је вечна слава, драги мој комшија!”. Кренуо сам да му затворим око, кад ме шчепао за руку! Умало ми срце није препукло! Уместо да затвори, он отвори и оно друго око па рече ”А Јошко, ал смо се забавили!” а очи му се зацаклише, па настави ”Не бије пушка у јунака, мој Јошко, него срце јуначко, а ови овде, нит имају срца нит знају да се забављају!” па устаде, отресе рањено крило и крене кући, као да се ништа није ни збило...
Е тад сам се већ пробудио. Све, све, ал да ми комшија Бошко, са два разреда основне, просипа какве умотворине, много је чак и сну. Дељем га овде у мицама свако мало, а он ми се у сну ко какав Вук Караџић понаша! Међутим, оно што ме је додатно забринуло је то да чак и кад сањам да сам птица, будем она која не лети - препелица . Мора да је то какав глас унутрашњег мене! Упозорава ме да сам смекшао, да сам постао попустљив и да је питање дана кад ће ме Бошко победити у мицама ако овако наставим. Морам одмах да га окренем на кафу, па да га одерем ко никад, да зна да од тога нема ништа, а и да примирим такозваног алтер Јошка...
Нема коментара:
Постави коментар