Прецедник Бошко

Мили Боже, какво ме зло снађе. Ево, скоро десет дана прође од моје победе на локалним изборима, могу са сигурношћу рећи, незапамћене у ширем центру града. Упркос свим покушајима конкурената да ми дођу главе, што приватно, што у кампањи, побрао сам највеће симпатије живља у згради и победио са убедљивих триесидевет одсто гласова. Одро сам их, бре, ко дреш паламиду. Једино сам се мало уплашио другог круга јер је она проклета Мира решила да подели све што је у свој шпајз одвојила за зиму - ајвар, пинђур, слатко једно, друго, треће, туршију, кисео купус, мало ли је на ову скупоћу.  У Божју матер - и ја сам гласао за њу. Срећом, Роса ми је била наклоњена, а како и не би, одавно је Бошко завео тог женског Хитлера, и прогласила је победу довољно убедљивом, без обзира на то што нисам имао преко педес посто и ставила тачку на могући други круг. Слава јој!

Ето, сад размишљам, куд ћеш лепшег рођендана за дваиситрећу годиницу живота, коју напуних дваисидеветог фебруара ове двеиљадеидванаисте, од да постанеш прецедник... Али са великом влашћу, долази и велика одговорност, тога сам био свестан још када сам одлучио да се кандидујем, те сам на време приступио писанију победничког говора. Бејаше готов много пре краја самих избора. Ево, убацићу део и овде, да ми га ова машинчуга чува, онај сам графитном оловком писао, већ почо да бледи. Рекли ми неки зликовци да га попрскам неким спрејем за косу, ал де ћу, бре, у сред прецедничке кампање да идем у радњу и купујем неки спреј за сукње, а сви знају да живим сам. Па после да буде антислоган: БОШКО - Женски Петко-Царева девојка. Ех кад их нисам тад одаламио по тинтари, не вреди ми ни сад, ипак сам изабран на позицију на којој мора бити човек од угледа. Елем, ево најбољих исечака из мог победничког говора:

"Поштовани моји суЗграђани и суЗграђанке, живети у самом центру града, на увек осунчаним ливадама Церака је велика част, али, не смемо заборавити, и привилегија! Морамо, свако понаособ, да ценимо центар да би центар ценио нас. Можемо мало зврјати и лево и десно, али у центру је најлепше. Сада то знамо. Ја желим да вам се захвалим у своје, и име своје партије (Јошко - шеф трезора, Роса - министарка унутрашњих и спољњих послова) на поверењу које сте ми указали. Најрадоснији сам што сте, у данашње време, у коме, по правилу, избори не представљају изражавање мишљења појединаца већ избор за мистера или мис популарности, смогли снаге да видите моју визију, мојим очима, кроза моје бриле и одлучите да желите да живите боље. Ево, док стојим преда вама, овде испред домарове оставице, обећавам вам, да ћемо имати мир у згради! Макар морали да се боримо за њега! Са поносом желим да вам укажем на чињеницу да су неки од најмудријих и најбистријих детективских умова изабрали баш нашу зграду да у њој живе. То ће умногоме помоћи остваривању моје визије о сигурној и светлијој будућности. Светлија ће бити сигурна, кад смо оној лопини сијалица Лију Марковићу стали на крај. Росин систем је, срећом, толико оштар да га је тај злочин коштао кандидатуре. Док сам спремао овај говор желео сам да се захвалим вама, обичним људима, што сте ми омогућили да се данас обрем овде, а онда сам схватио да сам и ја обичан човек! Зато неће бити никакве тираније. Од данас је председник кућног савета само први међу једнакима. Први ћу доручковати, имаћу право првенства пролаза по ходницима и степеништу, први ћу добијати пензију... Скупштину станара посматрам као комад глине који чека да буде обликован, а ја са радошћу могу да вам објавим да сам вајар достојан једног Давида. У боље сутра водићу вас макар ми то дошло главе.. . А сад изволите до мене на ракију и дружење са прецедником..."

Пошто смо се попели до мене, ја сам свима почео да сипам (фала Богу да сам размишљао унапред па купио пластичне чашице) најгору брљу коју сам имао, а за себе сам начео нову флашу Видојке. Ипак сам славио и рођендан и прецедништво. Погледам око себе, пуна кућа људи. Куд се не сетих да окачим знак забрањено пушење на улазна врата... Нека, нека, има да им налепим на улазна врата од ЗГРАДЕ, нисам ја џаба прецедник. Има здравије да се дише, и једе (има неку орган храну или како је већ зову са села да донесем па да има Јошко шта да благајникује) и живи уопште. Ако, ако, само ви сад димничите. Нећете још дуго!

Пијем ти ја тако Видојку, сипам чашицу за чашицом низ грло, кад у неко доба, почеше људи да се осипају. Један по један долазе, поздрављају се са мном (мени је то годило - осећао сам се као неки патрон), извињавају се што нису донели неки поклон за рођендан, а ја им свима великодушно опраштам и уз речи да ће ми већ кад-тад донети нешто, испраћам их из стана. Међу последњима испратио сам и моју леву и десну руку, Јошка и Росу (можда би могло и да се изпроводаџише нешто међ њима, чини ми се да сам ухватио неке чежњиве Росине погледе ка мом побратиму, ка мојој десној руци, ка Вотсону мог Холмса, ка Шарцу мог Марка, ка Јошку мог Бошка) и усуо си још једну Видојку, да попијем на миру, па да легнем у прецедничку постељу. Кад не лези враже. Из вецеа се зачу водокотлић. Јебем ли ти рељеф ужег завичаја је прво што ми прође кроз главу, а уто се отворише врата од вецеа, и из њих испаде неки Непознанац који ми је ипак некако деловао познато. Раздрљена кошуља, на глави нека плава шапка, боксер гаће на туфнице, у једној руци држи неко месиште, а у другој врти пендрек. Очи заковрнуте, нос црвен и све нешто у браду брунда "кале, брда, планине, лепотице, признај" и тако укруг. Ја протрљах очи, мало се уштипих, ал он ни да мрдне. Уствари, шеће се по стану, одложи пендрек, покупи пар оних пластичних чаша, побаца их у канту, ондак приђе фрижидеру, отвори га, па онај батак остави унутра, а извади један "Јелен" отвори га зубима, седе поред мене на тросед и упали теве. Мало гледа у теве, мало у мене, па прича како сам му сумњив, а ја саблажњен, хипнотисо ме ко змија жабу, ни да мрднем. Онда ми каже да се није напио никад у животу и у једном цугу попи цело пиво. Отшета до фрижидера, узе ново, па се врати и опет седе крај мене.

На тевеу неко годишње такмичење. Ми смо се укључили у избор за најбољег глумца, како они кажу за најбољу мушку улогу. У конкуренцији Боки, Чеда, Тома, Воја (у одсуству). Каже ми мој Цимер: Тели и мене да ставе у ужи избор, па сам им претио ивицом и Марицом, и Кардељом, мххмфм, мислим, он је мртав, Бог да му душу прости, Мардељом, једва се спасох. Неки обојени спикер (Боже, морам Јошку рећи да има робова и по тевеу) је читао победника: Чеда! За улогу Србин у истоименом филму. Их ала ми се Цимер одушевио, пљескао рукама, па онда мало и пендреком по асталу. Толико је био срећан да је и мени срце заиграло. Још сам после тога видео да је Боки добио награду за животно дело па сам задремао. Одонда сам се будио више пута, сваки пут надајући се да је све ово било сан (с изузетком победе на изборима), али Врага, Цимер сваки пут ту. Додуше у различитим издањима. У измученом мозгу сам закључио да се у великим дозама Видојка понаша као нпр. буника - као халуциноген. Ево, десет дана ми је требало да се саберем и да се пробудим сам у стану. Једино ме мало брине онај пендрек на асталу...