Драги Бложе, умало ти нисам отегао папке! Иако је прошло неколико дана од тада, још увек ми нелагодно кад се присетим. Вазда сам знао да ће тај дан доћи али да ће бити тако изненадан и без најаве нисам могао ни да наслутим. Па зар да не стигнем ни да напишем завршну реч!? Одувек сам одлагао писанија тестамената и тих ствари, да не бих несрећу призивао, ал несрећа дошла сама. Мора бити да сам је несвесно призвао, можда у сну, или је постала толико дрска да више ни не најављује свој долазак. Пре се знало, пређе ти црна мачка пут, видиш кола хитне помоћи, разбијеш огледалце, па се лепо припремиш да те вреба неко зло. Вук је стари та несрећа, понекад се преруши па се појави где је најмање очекујеш. Тако сам ономад видео на улици оџачара, те сам поведен празноверјем, кренуо за њим, не бих ли га дотако за срећу. Брз неки оџачар, проклет био, једва сам га сустигао, морао сам и да потрчим. Трчим ти ја тако ка њему и само што га нисам дотакао, укопа се оџачар у месту, а ја неуспевши да одреагујем на време, забодох се директно челом у врх оне сајле којом чисте оџаке! Умало ми око не истера, проклета сајлетина! Избеснео сам у моменту! Умало га нисам у чвор везао, међутим кад сам видео да ми се низ чело крв слива, обесвестио сам се тренутно. То ми је слаба тачка, крв кад видим, мрак ми на очи падне. Елем, од тад не верујем у лаку срећу, то ти је само друго лице несреће. Но, да се вратим мом замалом умирању и блиском сусрету са смрћу. Све је почело пре пар дана, тачније на Богојављење...Опште је познато да сам нерелигиозан човек, или како рече онај непријатни човек на попису, антихрист, то је ваљда званичан назив. Међутим, вазда сам био врстан пливач, није ми било равног. Имао сам разне надимке кроз живот: Јошко Јегуља, Јошко Мурина, Јошко Кечига, Јошко Сом... Још се препричава како сам препливао Дрину, узводно! Еј, подвиг је то био. Кад сам дошао до почетка реке увати ме дилема, дал да уђем у Тару или у Пиву!? Сећам се колики је то подвиг био да су се причали вицеви о томе! Као ”како је настала Дрина!? Јошко није знао дал ће у Тару ил у Пиву па их спојио у једну и настала Дрина!” Шегачили се људи ал ваљда их инспирсала величина мог достигнућа... Елем, дан пре тог Богојављења видео ти ја на телевизору да се сутра одржава трка за часни крст. Увек ме нешто ометне на тај дан, па пропустим трку али на овај бејах беспослен, па реших да си одем тамо и покажем оној боранији ко је Јошко Тостолобик!
Са сабајле сам си био на месту трке, не би ли одрадио фискулутуру да загрејем мускулатуру. Чудан се неки свет окупио. Разни неки попови, новинари, некакви витезови са барјацима и копљима, деца у нардоним ношњама... Рекох себи ”Јошко драги, ако ти је ово конкуренција, мож слободно и женским стилом пливати, одуваћеш их ко кошава циганску уџерицу”. Мећутим, кад су означили да се спремимо за старт, поскидаше се сви у гађе и тек тад видех ко су ми такмаци. Све неки млади дерани, ко од стене одваљени. Биће да су неки колекционари крстова. Један га носи око врата, други у руци, трећи исцртаног на леђима, четврти преко груди, пети се зове Крста... да те бог сачува. Елем, видех ја да неће бити лако, конкуренција је подједнако мотивисана. Питао ме један билмез ”матори, јел ти то за споменик треба крст?” а ја му онако замишљено одговорим ”да ал за твој, кад будеш издахнуо у покушају да ме сустигнеш!”. Билмез се сав збунио, поцрвено ко булка, почео да замуцкује, мислио ја ћу да устукнем пред њим. Не зна он да ја такве за доручак једем. Свашта су ми људи добацивали на рачун старости али навико је Јошко на провокације, саставни је то део трке. Мада морам признати да су ме ипак мало омели те сам заборавио да се поквасим пред скок у воду. Није прошао секунд, поп се огласи ”за часни крст, три, четири, САД!”.
Натегнух се ко кенгур и скочих директно на ноге. У моменту ме пресече срчка! Мајку ти вражију, лед ледени! Знао сам да је то, нисам се поквасио и прилагодио температуру али стиснух зубе и запех мушким стилом колико ме тело носи. Пробијам се кроз воду, разбијам лед који се нахватао на површини и хитам ка крсту. Мало осећам да си трнем али воља је јака па не посустајем. У једном моменту, док сам престизао ове аматере, размахаше се ко суманути, нит знају да пливају нит де бију оним ручердама. Навико сам да смо одвојени сајлама, да немам контакта са осталим такмичарима, ова дисциплина ми је потпуна непознаница. У једном тренутку улетех у какву шуму ногу и руку и знам само да сам удахнуо најаче што сам могао и нагло заронио не би ли их претекао испод воде али изгледа да сам се занео! Ронио сам и ронио, све дубље и дубље...одједном постаде топлије и умири се она гунгула. Роним ти ја тако а око мене најразличитије рибе, мендозе, чега све нема. Дивота једна! Све сам дубље и дубље силазио кад крајичком ока видех какву приказу доле на дну како седи на камену!? Приђох бојажљиво не бих ли видео шта се то збива. Све време ме је пратио један морски сунђер који ми се успут залепио за ногу. Назвао са га Боб, по оном цртаћу, Мајстор Бобу. Коначно приђох довољно близу. Па то је...то је...то је човек! Гром и пакао, прави правцати човек, седи испред неке подводне пећине. Приђох још мало не би ли га одмерио како доликује. Имао је какву црну брадетину, бео турбан, обучен у некакав бео чаршав а у руци....калашњиков!!! За тренутак нисам могао доћи себи... Узех Боба па обрисах наочале не бих ли јасније видео, кад стварно ОН!!! Главом и брадом! Једва сам од узбућења до даха дошао, сабрах се некако и заустих тихо ”Јесил то ти, Радисаве?”, а он ме погледа и рече ”Јошко драги, ја сам. Одкуд ти овде?”Е свашта сам могао да очекујем али да видим комшија Радисава, то нисам могао ни да замислим. Живео је до пре десетак месеци у нашој згради а онда је одједном нестао, кажу вратио се у завичај. ”Па де нестаде драги мој Радисаве, ни да се поздравиш ко човек” а он одмахује главом ”Нисам имао прилике мој Јошкане, дошли једну ноћ неки људи, провалише ми у стан, ставише ми крпу на главу и одведоше ме... Последње чега се сећам је да сам на неком броду, умотан у некакав ћилим, са разним неким светом чији језик не разумем! После су ми дали ову пушку и бацили у воду и од тад сам ти овде”. Е зликовци једни, куга их сатрла! Мада, одувек сам му говорио да обрије ту брадетину, да ће навући неку беду на врат. ”Сећам се само да су ко помахнитали помињали некаквог Обаму или Осаму... Обаму бин Ладена и неког Барака Осаму” рече Радисав. Куку мене, шта задеси несрећног Радисава. Од узбуђења сам једва успевао да саберем мисли и скоро да сам преточио једну у реченицу, прекиде ме Радисав ”Драги мој Јошко, време је да се вратиш на површину, ниси још спреман за живот под водом, није још твоје време дошло а кад дође, ја ћу те чекати, да те опет, дерем у шаху”. Е, то за шах је тешка неистина, таман сам мислио да му одбрусим кад додаде ”молим те само једно... пре него одеш... да ми молим те... опереш јаја”, па рашири ноге и извади испод оног чаршава, кофицу са икром ”правим вечерас кавијар а видим да имаш сунђер па бих ти био захвалан ако би их опрао...” Оставих му Боба, поздравих се и кренух ка површини...Како сам израњао појачавала се бука, постајало је све ладније и само што нисам изашао скроз, осетио сам нешто што нисам осетио четрес година. Топле усне! Биле су то усне доктора из хитне помоћи....
Елем, сећам се да сам се пробудио у амбулантним колима. Кажу да сам се удавио и да су ме једва вратили у живот. Да сам промрзао и да ће бити добро ако не буду морали да ми одсеку стопало. Проклети доктори, само најцрње мисли. Испоставило се да сам здрав ко дреновина, само мало озебао. Знао сам да преувеличавају за стопало, не би ли ме уплашили, ко што преувеличавају да сам препливао свега дваест метара пре него сам потонуо и да ме је неки бизгов извукао са дна реке. Сензационалишу, и они и ови са Дневника. Не знају они ко је Јошко Гргеч, да знају не би тако причали. Да је било безазлено, није, али како каже наш народ ”шта те не убије, ојача те”, тако да сам јачи него икад! Следеће године, крст је мој! Одох сад да си скувам шербет, још сам си мало слинав а и морам да зовем Бошка, да му испричам за комшија Радисава а и да му док седимо, онако успут, дам кој час у мицама.
Нема коментара:
Постави коментар