Нада умире последња

Мили Боже времена у ком живимо. Данас ми дођоше Жандарми на врата. Право да ти кажем, пресеко сам се скроз. Мислио сам да су дошли да ме апсе јер сам ономад, једном, мислим шездес и неке  приженио ону Трећу док се још нисам развео са Другом, коју сам оженио мало по растанку са оном Првом. Уф та је била најгора. Кад на то помислим, нека језа ми се попне уз леђа. Сећам се ко да је јуче било, вратим се ја, у то време још не жењен, неукаљан, у пратњи пар познаника, једно јутро тако из вароши, зором, на магарцу, можда мало припит, као и увек, кицошки одевен, уђем ти у кућу да узмем тапију за луг што смо имали, изађем, дам овима од којих сам је поштено изгубио на картама, и само што се попех умивен на мансарду и спремих за починак, стари ми улете у собу! Ко да га Нечастиви гони. Мислио сам почео оркан. Окреће ми се у глави од оне ракијетине, пола га разумем, пола не, још ме узе да ме дрмуса, а човек, сељак, рука му ко лопата, па ми уз вртоглавицу припаде и морска болест. Све је резултирало једним омањим Риголетом по поњавици крај сламарице. Отац ме тад упусти, те ти ја падох посред бљувотине. Слика је изгледала овако, ја у бари, лежим, он се надамном и на мене дере из петних жила, мајка на њега да ме остави "кад већ нисам сав свој", а ја одоздо, на обоје, да ме оставе на миру, да ми се спава. Кад сам се пробудио, уз доручак ме је сачекао најозбиљнији разговор у досадашњем животу. Кажу, дваис година имаш, свој си човек, а то ничим не показујеш, курваш се, коцкаш и пропијаш и томе блаћењу породичног имена (а ја се у себи мислим, мислиш презимена, па не зовеш се и ти Бошко) мора се стати на пут. Решили смо да те оженимо.

Свет ми се заврте пред очима, а затим и живот. То је то, помислих, одвија ми се живот пред очима, готов сам. И нисам много погрешио. Следећих пар реченица нисам чуо, а онда се из жамора проби. Име. Ругобно име Рогобатног власника. Нада Илић. Брката Нада. Тако ме, већ грогираног, бацише на колена. Молио сам, кумио, скуте љубио. Ал џабе. Остадоше глуви и слепи на моје јецаје. Целу своју будућу историју са том женом могу да опишем у пар реченица које би описале неколико следећих месеци припрема за свадбу. Ал да не брзам, прво да почнем од описа.  Са својих стоосадемеспет и деведестину килограма нисам ситан човек, ал у поређењу са Надом Громадом био сам као недонешен.Брат-брату, био сам јој до ува. Можда. И бежала ми је око десет килограма. Ал то није најгоре. Нарав илити природа су јој били још рогобатнија од изгледа, а као што већ рекох, изглед у најбољем случају фин и утегнут као Венчачки каменолом... Даље, на пример, кад смо ишли по "младу" дошло на ред да се скине јабука. Пуцали смо сви редом, не претерано дуго, једно пола сата, сви усвирани као контрафаготи, и нико да је скине. Тад чусмо урлик. Бојни поклич од ког се ледила крв у жилама, и видосмо Наду, како се попе на дрво, у венчаници, боса, све до највише гране, откиде јабуку зубима са оног конца и баци је доле. Не знам како и зашто, ал се сећам да ми је пролетела тик поред тикве. Таквом брзином да сам добио упалу уха. Онда, тако бесна, уместо да, ко што млада треба да седи у чезама или, уколико породица није имућна, јаше коња, постранице, негде позади, иза сватова, скочи на неког дората, и поведе сватове. Ситуација се погоршавала, како је дан одмицао. За свако вино које бих попио, добио бих шамар, а Бога ми имала је шапу већу од мог Оце, идеалну за трежњење. А за  ракију - два. Тако да пио-не пио бејах трезан. Некако израчунах да ми је јевтиније да баталим цугу, тако да трезан сачеках прву, (а, Бога ми и сваку другу) брачну ноћ.Уф... 

Наредних годину дана сам често спавао на поду. Лакше ми било, него да ме гребе оним чекињама што је гајила по ногама. Елем, не знам уопште како и зашто тек, никако нам се није дало да имамо деце. А она је због свега тога била све исфрустриранија и нарогушенија. На крају се, у рату, одметнула и прича се да је одликована јер је неког официра на рамену носила десет километара... ЈЕДНОГ ЧОВЕКА ДЕСЕТ КИЛОМЕТАРА?!?!  Ја бре не могу да понесем лубеницу од десет кила један километар. И још су тако, она и он, убили ваљда, триестину Шваба. Њега је изгледа носила на једном, а верног Шарца на другом рамену. У сваком случају, за време рата је није било ни од корова. Опустио се ја мало, почео и да пијуцкам и да коцкам, ал све некако умерено, помало, страх ми се увуко у кости и држо ме на краткој узици. Да женскарим нисам ни помишљао, шија ми је била драга овака каква је, а имао сам утисак да би Нада сазнала да се нешто деси, а тад бих по чаршији ишао заврнуте, а не приличи тако. Након неког времена, заврши се и тај рат, и ја се таман понадах да сам и заиста слободан, кад се она врати. Још гора него раније. Следећи период - све до развода сам провео у неком магновењу, а како смо се развели, нисам ни сам сигуран, мислим да ми је рекла како јој смета то што је већи мужик од мене. Све у свему, ја се зарекох да се више никад нећу женити.

Ау де су ми мисли одлутале. Жандарми нису тели да ме апсе него да ми кажу да су ми нашли ствари. Ја упитам које ствари, а они кажу да је неки комша Џасмин долијао приликом одрађивања неке апотеке, те је, кад су га мало телефонски именик пропитали, а он није знао за пет, па је, да поправи оцену певао и неке друге песме, а међу њима и моју. Коју ли моју? Можда ону:

За праву ружноћу, нема помаде,

Видите случај, Наде Громаде...

Ево, не дају ми мисли мира. И даље не знам што смо се бре развели... Није нам било ни тако лоше... А нисмо ни брак имали прилике да конзумирамо... Елем, Џасмин им је дао те неке моје сребрне и златне ствари па су ми их ови фини Дечкићи у плавом вратили. Е тек тад ме обузе страх. ПА ТО НИЈЕ ЏАСМИН, ТО ЈЕ ВЛАДЕ. Сигурно је у апотеци тражио гранулиран бели лук или колоидно сребро, па су га ови незнабошци ту склепетали. Узех ствари, одбрусих их им да ће ме, ако ме се Вампири дочепају, носити на души, и залупих врата. Погледах кроз шпијунку, а они слежу раменима и смеју се. Можда им је то и био план, да ми доскоче... Ма, ко што рекох, у какво неко црно време живимо, поштен народ трпи, и страда, а они који заслужују да робују-владају! Ужас!