Владе Ослободилац

Ево седам дана како је прошла Нова година, она права, српска, Православна, а још мање од онда кад тедох да упропастим ону глупу телевизорску кутијчину, кад ево, испостави се да ме је спасла ужасног краја. Наиме, има по нашој згради најразличитијег света. Сад кад помислим, драго ми је што сам том проблему приступио озбиљно, па сам направио схему зграде и уз број сваког стана додао слике, не само станара који у њем бивствују, већ и људи који најчешће посећују нашу зграду. Не морам ни да ти објашњавам које ми је муке и проблеме то изазвало, а тек што сам имао проблем кад се људи у згради међусобно посећују. Па онда буди ти паметан. Ако Мика иде код Станка сваки дан, а Јана код Маре, чију слику да ставим код ког стана??? Решио сам да се не замајавам тим глупостима, те сам те, унутарзградске посете елиминисао из нацрта.

Пре неки дан, решим тако ја мало да ажурирам податке. Џабе свака листа ако није редовно обнављана. Листам тако ја, чудим се различитој светини сконцентрисаној на једном месту: те Бизгов са седмог, те онај Азијат и противкандидат Ли, те Роса Гестапо... И тад ми упаде у око - на 13 спрату стан 1313 је празан! Како ли ми се то десило? Па да, прошли власници, нека породица Штамбук, Штамбиљ или како већ, су га ставили на продају, као уклет је, јер им је двапут плавило, једном овима испод њих, упалио се због калорифера, експлодирао им теве од струјног удара, бојлер им стално цркавао, па се стално туширали ладном водом... Ма незналице. Не знају они шта је уклето. Надаље га тако уништеног било тешко продати, а мени било тешко да га обилазим сваки дан. Ипак је на тринаистом спрату, разређен бре ваздух горе, а кад сам тражио да купим оне мале боце с кисеоником у ронилачкој радњи, рекли ми да је боље да роним на дах, јер ми џаба кисеоник и дисање под водом, ако на сувом немам леба да једем и од чега да платим струју. Нерадници и вуцибатине! Срећом па су близу мог родног села Венчац и Букуља, па сам често у младости имао редовне висинске припреме. Знам како да се понашам у екстремним ситуацијама. Речено - учињено. Набавићу си ја те податке, макар ме пензије коштало.

Одем ти ја тако са дурбином у суседну зграду (позвонио на интернет оног деде Рада ког с времена на време обришем у шаху, доле, у парку, а кад је пито ко је, ја, решен да сакријем свој прави идентитет, а и да осигурам улазак, завиках: ПОШТАР, ДЕДА, СТИГЛА ПЕНЗИЈА, пустио ме је исте секунде-наивчина, ја бих бар тражио још и да ми кажу број текућег рачуна и позив на број, сигурности ради), да будем у могућности да приметим, а да ме не примете, па кроз заједничку терасу уперим дурбин у прозор. Прво па мушко! Погрешио сам стан, ал сам добио шта нисам тражио, а никад није на одмет да се види. Она учитељица са 14 спрата се пресвлачи. Их. Нисам дуго гледао, можда минут-два, а онда се постидех и рекох себи: Ајде, бре, матор човек а будалиш, срам те било! Усресреди се на задатак због ког си дошао овде.

Нађем си ја тако прави прозор и имам шта да видим, двоје људи, изгледа муж и жена, или, како је данас већ то модерно ванбрачник и ванбрачница, мало превижљасти, мало претанани за мој укус и двоје дерана, један другом до ува. Кесере се тако, сви скупа, и јарцају по кући, ко муве без главе. Све у свему, делују то мени прилично ненормално! Заудара на нечастивог! Ко бре још живи са женом и двоје деце и смеши се од ува до ува??? А о жени да не причамо! Мајка Двоје деце - у најгорим годинама, кућа спремна - све се цакли, а она - расположена...?!? Среда у подне, а сви на окупу?!? Још им и тај уклети стан иде на руку?!? Видим ја да нема куд те се решим да отворим дубљу истрагу.

Сутрадан, под изговором да желим да им пожелим добродошлицу, и наоружан са сто грама Гранд кафе, кренем ја тринаисти спрат. Лифтом одем на дванаисти, а последњи се попнем пешице, да бих се задихао, па да ме они увуку унутра да мало одморим, да се опоравим, те да си приуштим прилику да боље осмотрим ситуацију. То се у војски зове инфилтрација у непријатељске редове. План ми је упалио савршено. Уведоше ме, посадише на фотељу (уф, лепа фотеља, наслониш се, а она ти дигне и ноге, милина), а ја се опустих, стварно се бејах заморио, мал не заборавих што сам дошао. Растерах сан који је почео да ме опкољава и почех да осматрам. Прво ми би сумњиво што ме послужише соком и кафом, а шта би са слатким, Бога питај. А кад их замолих да ме проведу по стану, да видим како су га средили, угледах оно што ми показа да су све моје сумње основане! Кад смо ушли у дечју собу, на источном зиду место иконе свеца, окачен ВАМПИР! ЕЕЈ, место свеца заштитника - Вампирчина! Испод пише нисам тачно разумео, са укљученим неким и ћириличним словима. Т па као два у па слово што личи на наше ј са све тачком, ал нема удицу, па онда  јединицa 1 па опет слово налик на ј па не знам која два, личе на О- и !Ч и за крај т. Дакле Тууј1_1_јО-!Чт. Каже ми после Јошко да будалим, да је то латиницом написано твиллигхт, твајлајт или не знам већ шта, ал ја ипак мислим да је то број звери. Свашта бре тај Јошко зна, ал се овако, у животним ситуацијама, показао као наивчина и незналица. Ко и за онај Мост! Ваљда јер је много, јадан, добар, па за све верује да постоји неко позитивно објашњење. Још кад сам видео дерле, тог малог зликовца, како скаче по кревету са вампирским зубима, претрнух. Прође ми кроз главу да се правим мртав, ал рекох себи да ако легнем, никад више нећу устати без нечије помоћи, а онда би ме ове крвопије кад-тад спопале. А и нисам сигуран да је то заштита од вампира. Уто ме прену Мајка, која дрекну на Дериште, ЈЕСАМ ЛИ ТИ РЕКЛА ДА ПРЕСТАНЕШ ДА СЕ ИГРАШ С ТИМ ЗУБИМА, мали се окрену, и одједном - нема их. Значи, могу и да их крију! Родитељи овладали како, а Дете још није... Омакло му се... Под изговором да морам да журим јер ме чека брат доле у стану (да би знали да ми се зна локација, да не могу да Бошка ужинају тек тако), излетех колко ме ноге носе!

Мозак ми није радио тих пар минута, али чим уђох у стан све ми се одмах искристалисало. У среду у подне су били сви код куће јер не смеју да излазе на сунце! Срећни су били, иако не дебели, вероватно јер су ПОПИЛИ доручак! Схватих да ми фали знања из те области па се бацих на читање. Бели лук, огледала, крст, света водица, колац кроз срце... Све је то лепо, ал их горе има бар четворо, а нисам ни ја што сам некад био, да улетим па да направим реда. С три би можда изашао на крај, ал овај четврти... Их... Благо очајан, реших да мало одморим уз теве и листајући теве седам дана налетим на најаву: Вечерас на Рватској телевизији - документарни филм - Блејд, па опис. Он је неки убица вампира, има све моћи ниједну ману и шта ти ја знам. Видим, озбиљна ствар, у правом тренутку, немам шта да изгубим па реших да гледам. Почиње ти докуметнарац са једно петнаис минута закашњења, таман колко сам изео све грицкалице што сам спремио да зобам уз филм, (уф што мрзим кад се то деси) и на насловној страни пише, нисам видео лепо, ал могу да се закунем Владе - па превод - Дневни шетач. Ту ти тај обојени, који без бојазни може да хода по сунцу, ваљда јер је већ црн па неће да изгори, уби све живо, тачније мртво, они му онда отму пријатеља, а он их опет убије све. Не можеш му додијати.

Решим си да себи прибавим једног таквог, и изјутра правац на пијацу. Тамо нађем једног таквог код тезге са старим стварима, питам, јеси ти Владе, он каже јесам, те ти га ја одма заврбујем за своју ствар. Изложим му проблем, он каже идемо прво до твог стана матори (какво неваспитање! ал може му се ваљда, дневни је ходач, а изгледа да су такви на цени), да проценим ситуацију. Кад смо дошли, он мало процуња по стану, зверну лево-десно, покупи све златно и сребрно што је нашо, потрпа у торбу и још пита имал још, каже, треба му за оружје, није сигуран да му је ово довољно, а мора од мене да буде, да би радило. Ја му рекох да немам више ништа и испратих га до врата. Тада ми он рече да ће ми се јавити за два-три дана. Кад припреми све. И ето, ја сад поносан што сам нашао решење, ево, чекам, жив нисам, да завршим битку са овим неманима, те реших да испишем ове догодовштине и мудрости за будућа поколења, да мало прекратим време.