Јуче кренем у авлију да се мало прошетам, лепо је време па ваља удахнути свежег ваздуха. Не луфтирам си често, да не ладим кућу, па сам се сав увоштио од устајалог ваздуха. Још на ходнику ме пресрете комшија Жаре, пита ”Како је Јошко, јел и доле код вас овако топло?” Већ сам кренуо да скидам папучу, не би ли га по лапрдањи спуцао, кад удахнух дубоко...Огугло сам одавно ја на те провокације. Сви мисле да сам Црногорац, због имена, па ме мало-мало питају за време у Титограду, па ми цитирају Његоша, лапрдају вицеве о лењости и тако, ћорава посла. Лепо сам им објаснио да ја са тим нерадницима немам ништа, нисам међ то камење ни на море ишао, ал шта зна стока неука... Кад је отац ишао да пријави моје име у општину, била нека незапамћена гужва. Дошли људи из стотину разлога. У једном тренутку виче она госпођа са шалтера ”Имал још ко да пријави дете, имал још ко?” а мој отац, онако пробијајући се са краја реда, виче ”има још ко, има још ко!” и она уписа Још-ко, лупи печат и готово! Узалуд се трудио отац да то измени ал кажу Краљев печат је за вјек и вјекове, то се не сме мењати. Још тада сам сумњуо у то! Да су Краља којим случајем, крстили као Вукан или Данило уместо Александар сигурно би се нашао начин да се то исправи, ал кад су у питању обични смртници, ту се не може ништа. Оста ја тако Јошко, ни крив ни дужан!
Елем, од тад Краља не волим да видим ни кад отварам пасијанс. Све су то нерадници, оће леба без мотике. И ја бих волео да сам се родио ко доктор, па да су ми одма дали мантил и слушалице да идем по комшилуку и лечим људе. Ал не иде то тако. Мучио се Јошко цео живот и шта је постао? Рачуновођа! и за то се својски намучио. Ништа Јошко рођењем није стекао, ако изузмемо стробизам и нагњечено ребро. Измислили какву плаву крв па замлаћују неук народ. Била и мени једном плава крв, од промрзлина, није радило грејање, па ми нико није круну на главу заденуо! Ја бих тог Краља штаком морио, него није се смело, одма у апс заглавиш, зато сам си велио ”боље ћути Јошко, да не завршиш иза браве.”
Кад поменух браву, оде на крају и Краљ, а на престо дошао Друг! Мој једини и највећи од свих другова које никад нисам упознао! Маршал Тито, бравар, поштен свет! Имао човек занат у рукама, скидам капу, међутим једно су врата а једно је држава. Фала му што нас је ослободио од шваба ал није требао оне ајдуке у Београд да нам доводи. Да су бар основали неки комбинат за израду кључева и шарки, него узели да воде државу! А ти ајдуци неки јако неук свет. Више ме страх уватио кад су они долазили но кад су швабе одлазиле. Толики поштен свет страдао ни крив ни дужан. Кад су одвели Перу кобасичара са другог спрата и уселили ту неког кљакавог чиновника, мало је фалило да ради оклагија. Ал није се смело, ма какви, одмах те прогласе за издајника и завршиш у неком казамату. Рекох себи тада ”Боље се не мешај Јошко, да те не поједе мрак, преживећеш ти и без кобасица”. Међутим, да не грешим душу, нисам си ја лоше тада живео. Видео сам си и море и планину, зидао друмове и градове. Пола ових лезилебовића данас и не зна да сам ја лично, уз помоћ пар стотина другова акцијаша, подигао леви стуб десне стране моста Газела! Био сам поносан тада, замало значку нисам добио, добио је друг до мене. Сад проклињем тај мост кад год га видим! Тад ми је и страдала кичма, па сад ходам ко онај брадати музикант са телевизије, Неша Катамаран, биће да је он зидао некакав брод на радној акцији па га тако прозвали. Тад је то било у моди, па су се давали надимци у зависности шта си и где градио. Па је био тако један Пера Блок (зидао Нови Београд), затим Вуле Колектор, Миле Житњак, Јоца Железара, Мика Шамац и ја, Јошко Петља...
Било како било, прође и то време и дође ово... Не могу својски да кажем ни да сам за демократију. Лепо је што се и ми, коначно, за нешто питамо ал ко ће се бре одлучити међ толиким светом? Прошли пут сам веровао очима па заокружио овог нашег лепотана. Кад сам га видео са осталим кандидатима, некако ми би лепо, ко кад видиш женско у техничкој школи. Ал вид те превари горе него нос, још ме тад катаракта мучила. Лепа била и моја Милка па ме преварила и отишла за поштара. О лепоту сам се два пута опекао, трећи пут нећу! Мислио сам да овај пут гласам за оног кој ми се најмање допада, ал ђавла, ту конкуренција још већа. Прво рекох, гласаћу за гробара! После се предомислих, да не призивам несрећу под старе дане. После се мислих, галасаћу за овог младог, делује способно... мећутим има црвене очи, ко они штакори из подрума што ми изјели хартију. Стра ме од помисли на њега а и одавно сам се зарекао да не верујем људима са очима штакора! Затим, онај Кркобаба, тако смо га звали у школи, сви му лупали чврге а он би сад да ми води државу? Па није Јошко толико блесав! После помислих да гласам за оног Бамбуса, човек из народа, тај мисли и на нас сиротињу. Међутим, шта ћу после ако ме прижени под старе дане па ми утрапи ону јуницу, де ћу са њом у 50 квадрата?! Обрни, окрени, немам за кога!
Кад боље размислим, нисам ти ја за политику. Ја сам бре поштењачина! Све што сам зарадио, зарадио сам са ових мојих девет прстију. Нема код мене, леба без мотике, ја сам за оно - метла без мотике. Нећеш да радиш? Сихтер море! Ако већ морам да гледам нераднике, не морам бре и да гласам за њих! Уредно сам си плаћао и порез и све, оћу што ми припада иначе ће метла да ради!Једино што је добро у овој демократији је што бар можеш наглас да вичеш кад си незадовољан. Нећеш у ћузу. Мада, када поразмислим боље, нико ни не слуша. У оно време си бар знао да те је неко чуо. Дођу, наплаве те , ал ти некако мило, ниси за бадава викао. Него, надживеће Јошко и вас! И оне следеће. Доћиће и на вас ред да једете попару и пофезне сваки дан! Очи сте ми, богме преварили, уши такође, ал стомак ћете мало теже! Него, кад су ти избори? Ваљало би да се добро припремим, ко зна где ћу бити за четири године?
Нема коментара:
Постави коментар