Зујко

На данашњи дан умро је Зујко. Бог да му душу прости! Мој први и једини аутомобил. Опел Рекорд из педесет осме године. Ех какав је то ауто био! Шта смо све ја и он превалили заједно. Сећам се и данас тих путешествија од Београда до  Малог Иђоша. Женини стари су живели тамо па мало, мало, једном годишње, седнемо у Зујка и запуцамо пут њих. То су била времена! Онда успут свратимо у Фекетић на кафу, па у Ловћенац на ручак и онда предвече стигнемо у Иђош таман на поподневну кафу. Онако већ помало уморни а ташта скува кафу, онако, што би се рекло, ко ногом. Па ме још пита ”јел зете, јел добра?” а ја одговарам онако у заносу ”каква домаћица, таква и кафа – савршена” а у себи се мислим ”дебела тровачице, да си од кукуруза кафу правила више би на кафу личило од ове бљузге”. Још тада сам знао да тај брак неће ићи лако, и тако и би…

Зујко ме је служио, бога ми, до седамдесет пете године, када је званично настрадао. Ближила се Нова година. Пала нека ледена кишурина, заледила џаду, све ко предодређено за какву катастрофу. Једва је часовник превалио једанест, кад гледам ја са терасе залетео се неки мамлаз са камионом, наишао на лед, стиснуо кочницу и оде све у бестрага. Занела му се гузица, иде лево-десно, промаши једна кола, друга кола, прође тик поред Зујка и закуца се свом силином у бандеру! Развуко ми се осмех на лицу кад сам видео да се Зујко извукао. Међутим, није прошло пар секунди, затетура се она бандера, оће падне-неће падне, клати се ко пијани Мића и на крају, паде ко клада по сред Зујка! Пресамити га на пола, попадаше далеководи, изби пожар, ма катастрофа. Стрчао ја доле да га гасим снегом, ал не вреди. Још ми био пун гепек старих новина и канти са шпиритусом...Док су ватрогасци дошли од Зујка остао сам скелет. Празнична атмосфера, сви славе, вичу, ја плачем. Стеже ме у грудима, оћу да свиснем, скоро да сам са га имао дуже него жену. Платили ми после да  купим нов али није то то,  не могу то паре да  надоместе.  Ех, да сам бар тако паре добио кад ме је жена оставила... Приредио сам му часну, морнарску сахрану. Бацио сам га у Дунав, да његове мошти однесе у Црно Море, а после по целом свету. Никад више нисам имао ауто.

Елем, пред сваку Нову годину се тога сетим и растужим, ал сам ове године решио да је доста! Мрзим тугу. Имам и ја ваљда душу. Решио сам да мало украсим стан у новогодишњем духу. Купио сам си оне зечеве, побацао их по поду, окачио оне мигавце по прозору, купио једну пластичну јелку, окачио куглу две, бацио оне траке на лустер, само још она фукара што улази кроз оџак фали. Молим лепо, имам звонце па нек звони ко сав нормалан свет, после треба да виде лопови куда је ушао па да и они навале. Не долази у обзир, ја сам тај оџак још ономад зацементирао. Мисли јаше летеће јелене па може да се ушуњава људима у кућу као каква ухода у по ноћи. Неће он тај филм код Јошка гледати. Мада, искрено, ја у то уопште и не верујем, ал за сваки случај нек је тако. А и ко још дарује нас старе?

Мислио сам да направим какав специјалитет, нешто онако празнично. Кромпир у рерни или козије језике испод сача, па да позовем Бошка да сачекамо поноћ, попијемо коју љуту, пожелимо си све најбоље и свако своме. Сутра треба устати. Можда га ограбуљам у једним мицама, али са друге стране не иде да му нова година почне са поразом, после ће да се извлачи да му година кренула лоше због мица. А и прошле године сам ја био код њега па ваља одужити се. Правио је неку купушчину, нисам могао да се проветрим три дана. Како зевнем или не дај боже подригнем, цела кућа засмрди на купус ко да живим у расаднку. Умислио да зна да кува па се стално нешто прави важан, а у кувању је само за нијансу бољи него у мицама. Све у свему, биће то лепо празнично вече, само, по свему судећи, неће бити снега. Изем ти Нову годину без снега. Шта нам још тај запад неће направити.