На шестом спрату живи комшија Мића, он је мајстор за те електронске уређаје. Вазда је био добар мајстор али у последње време пије ко мајка. Дође тако па заседне. Попије једну љуту, па другу љуту, после треће више не зна ни зашто је дошао. Пре две године, ја отишао до клозета, потерало ме од неких сардина, и кад сам се вратио он расклопио транзистор у сто комада а ја га звао да ми поправи усисивач! После узео да га склопи и није прошло пет минута, паде му глава на онај крш и захрка ко оно циганско возило у које товаре картон. Кад се пробудио у неко доба, све му се они шрафови заболи у лице, и оде тако кући са све тим деловима. После сам морао да бацим тај транзистор а био ми драг иако је хватао само АМ. Тако је и кошија Бошку поправљао фен за косу и никад га није поправио. Лепо сам му рекао да није Мића за те пипаве ствари али не слуша дртина матора. Неће стипса да да коју црвену за нови фен, него иде тако рашчупан као да га спуцо електрицитет. Каже ”кад може онај директор трубадура, могу и ја!” и шта човек на то да му каже? Елем, овог пута му нисам дао да пије, и за пет минута оправи ми телевизор.
Направио сам си гибаницу и сео да гледам Агапе. Много волим ту емисију. Сви лепо причају, нема буке, мало удаве са оним црквеним темема али и то је за људе. Гледам ја тако са пажњом, емисија се баш захуктала, кад погледах у једном тренутку на сат... ПОЛА ЧЕТИРИ УЈУТРУ! Куку, у то време обично устајем да морким а ја још нисам ни легао! Ђавоља направа тај телевизор, ни не приметиш а већ је прошло пет сати. Брже боље угасих телевизор и легох али џаба, рутина, опет сам устао у седам и петнаест како то иначе чиним. Пробао сам да се убедим да је тек пет, да није још седам и петнеасет ал не вреди, не можеш себе преварити. Вртео сам се тако пар минута и схватио да од сна нема ништа. И шта ћу сад такав никакав, решио сам мало да изађем и разбистрим главу.
Обукох се и изађох испред зграде да негде седенем. Велим, да ме мало хладан ваздух отрезни, ал врага! Ко по обичају, нигде слободне клупе. Вртим се око зграде као каква глува кучка не би ли негде нашао да седнем али све заузето. На клупици испред зграде - глува Стана, мало даље, двоје се цмачу, на купици иза, онај што не скида шал, чешља неко рундаво куче, на брдашцету изндан, мајстор Мића спава, пијан kо летва... Ретко излазим из куће ал још ме није задесило да затекнем празну клупицу. Могла би глува Стана да седи испред своје зграде, а овај озебли би могао да пирлита своју џумару у стану! Па има ли то смисла? Вртео сам се око зграде и на крају вратио кући, у међувремену сам се и разбудио, ваљда ме притисак спуцао. Кад сам дошао кући исекао сам си јабуку и само што сам је појео, као оном научнику, сину ми идеја! Идеја како да се том безобразлуку стане на пут!
Шишам се свега пар пута годишње али сам навикао на мог фризера, не бих га мењао ни за шта на свету. Међутим, преселио ми се у центар града, па кад ми порасте коса замолим сина Мику да ме одвезе до тамо и сачека. Пре ме је остављао негде далеко па сам морао да пешачим, сав се ознојим док стигнем а сад како су увели оне боје за паркирање, паркирамо се испред радње ко господа. Јест да нам је прошли пут истекао паркинг пре краја шишања па ми остале дугачке шишке али бар се нисам ознојио и находао. Схватио сам да ту чучи решење за наш проблем.
Одмах сам звао унука Мишу да ми нађе телефон од нашег председника града да га зовем да му изложим своју замисао. Миша ми је објаснио да то сад не иде баш тако него да ја напишем писмо па ће он то некако да му достави. Каже ”само ти то деда напиши, има он слуха за те ствари”. Нисам ни знао да нам је председник музичар, али и мој Миша је музичар па мора да се знају из музичке школе.
Све сам му изложио... онако парекселанс. Да лепо обојимо ми те клупице у какве смислене боје, па тако ове најближе згради буду рецимо мрке, оне мало даље грао а оне на брдашцету рецимо резедо. Па, молим лепо, на резедо смеш да седиш тридесет минута, на грао петнаест а на мркој не смеш ни под разно! Мислим ни под разно ако ниси из зграде чија је клупица. Мислим да је поштено, сваком своје и по мало! Ионако је пун град оне нове полиције, осим што јуре оне балегаре са псима могли би да јуре и ове што седе где не сме и колико не сме. Предложио сам му и то да ова ограничења не важе за оне преко деведесет година, ипак су они стари а ни за сиромашне, они немају где па греота да се селе са клупице на клупицу свако мало. Све сам то написао, упаковао и дао Миши...Унапред се радујем одгoвору.
Ручао сам боговски. Мој лични специјалитет - Кватро луконе. Италијанска имуно бомба, ипак је здравље на првом месту, џаба све остало. Ручао сам уз телевизор, таман да испратим Агапе до краја. Завршио се Агапе, завршио ја ручак и сад ћу мало да отегнем ноге, да надокнадим оно неспавање од утрос. Ипак је ово био дуг дан, ваљало би га прекратити дремком.
Нема коментара:
Постави коментар