Епилог (3. део)

Ето, гледам кроз прозор, људи насмејани, трче ко муве без главе, а мене нешто стеже у грудном кошу. Да нисам стара кајла, већ бих био на слушалици и звао оне идиоте из деведесчетри... Ко да би дошли... Кад сам кук поломио, није их било три сата. Ја сам се у међувремену пар пута онесвешћивао, али и, захваљујући првенствено јакој конституцији, долазио свести. Док су стигли, кук ми скоро зарастао. Елем, овај бол није срчаног порекла, мислим, није срдобоља. Уствари, јесте, ал не она на коју бих помислио да нисам целог века јурио сукње, повређивао, али и бивао повређен. Наиме, оставила ме је Мала...

Дошла је јуче, ко да ништа није било, с врата виче: "Де си Бошкуленце?", а ја нит зборим, нит роморим. У глави ми да је у секти и све ме нешто у очи стра да је погледам , реко можда ми онај њен Шејтан кроз поглед поседне душу. Ал она изгледа нормално. Смешка се, усу си пиће. Усу и мени једно. Ко да није Ђавлова илити, како га она зове, Емуова млада. Можда би ме и заварала да ми не беше мисао оног мудрог човека у мислима: "Ђавлов највећи успех је тај што је убедио човечанство да не постоји!". Ипак, одлучих да јој ипак дам шансу, а за сваки случај поменем, онако успут, Исуса, нашег спасиоца, она се не кеца, случајно је окрзнух крстом док сам пролазио крај ње, она ништа, чак сам јој и пар капи свете водице сипао у чашу - ништа. Бејах поражен у својој игри. Све савете које ми даде она Циганка на пијаци (каже кад си у секти, ђавал уђе у тебе, и вукодлаци и вампири, и све што им смета, смета и теби) што продаје одбране против вампира, вукодалака, духова, ђавла сам испробао, ал ниједан да да резултате. А онај поступак избацивања Емуа из душе ми нешто деловао груб, те реших да га оставим као крајње средство.

Одем ти ја до вецеа, а кад сам излазио, учини ми се да Мала прчка нешто око моје ракије. Ал да је не окривим одмак, реко да прво ја то истестирам. Можда се само катаракта поиграла мноме. Док није гледала, мочнем ја мало средине из леба у ракијицу и под изговором да ми је вруће, отворим врата од терасе и избацим тај лебац тамо. Није прошло два минута, слете онај голуб, летећи пацов, носилац куге и других бројних тешко излечивих обољења, и само што је штрпно мало хлепца, посрте, покуша да полети, паде на леђа и отегну папке. Струних се. Моја Мала, под утицајем Нечастивог, решила да ме ликвидира.

Видех да је Ему однео шалу и реших да не одем без борбе. Отидох до фиоке у којој држим ланац од мог најбољег пријатеља у животу, Жуће. То је био пас. Пргав, нисам ја смео да му приђем, а камоли други. Кажу да је био бесан. Ја мислим да је био несхваћен. Једино сам моро да га везујем волујским ланцем, јер једном кад се отрго са обичног, замало да поштара прекоље. Елем, узмем ти ја тај ланац, припремим га код радијатора, одем до улаза да скинем катанац са сандучета (ко ће на пошту да мисли кад је жену коју волиш Ђавал поседнуо) и спремим се да делам.

Под изговором да ме штрецнуше леђа, наведох је да приђе да ми као помогне. Онда јој брзо ону ланчугу везах око ноге и прикопчах је катанцем за радијатор. Она, мукица, помисли да је посреди нека неваљала игра. Мисли је на ту страну наведоше. Поче да преде. Онда се мало уозбиљила, постаде слаткоречива и молила ме је да је пустим, а кад виде да сам непоколебљив и да нема ништа од безазлених игара, Ему поче да показује право лице, помами се и поче да ме псује, зове погрдним именима, да доводи мој разум у питање... Кад ми је дојадило, узех си кандило које виси испред иконе, потпалих тамјан, поштрапах је светом водицом и почех да бајем... Томе ме је подучио још мој навр деда Милан. Бајем ти ја, машем јој оном димчином од потпаљеног тамјана пред носом, а она  се омами. Дал од онолико дима или од бајања, не знам. Кад се скљока на патос, приметио сам да на дну леђа има исписана нека слова, цртеже, шта ли, црним мастилом. На то не бејах претходно упозорен, ал пошто сам природно бистар, доведох та слова у везу са Ђавлом,  поготово што се црвенело око њих. Одем ти ја до вецеа и узмем ВИМ и сунђер те кренем да рибам. Оно неко упорно мастило, ни да мрдне. Ја ти тад узмем жицу за прање суђа и притиштем јаче. Црвенило се појача, ал слова ко да уминуше. Она се уто пробуди и поче да вришти тако да ми се срце преломи. Откључах јој ногу, а она рече да сам луђак, и да ми је пуст стан, и ко је... шиша, кад оће брк да омасти без да ради, и да неће никад више да ме види и изјури напоље.

Ја кретох за њом, а проклети лифт ме уместо у приземље одведе два спрата изнад. Ал то не приметих док не изиђох у ходник, и видех да је спрат погрешан, а лифт ми, проклетиња, побеже. Ја покуњен, кренух низа степенице, а онда сам на вратима комшије Ковача из Јапана спазио исте знаке као што је моја Мала имала на леђима. Готово је. Апокалипса се приближила. Сви су у Секти. Ма, не вреди се више ни борити. Тако покуњен, отидох до Јошка. Требало ми да не будем сам, а он ми некако најближи. Живи ту у згради. Прими ме и позва да дочекамо Нову годину заједно и, чини ми се, као да ме пусти у мицама кад је видео како сам утучен. Није се ни трудио. А велики је господин и пријатељ, ни не пита шта ме мори! То ме некако гану и као да ме мало дигну из мртвих те му ја понудих да крене са мном до Мрчајеваца на путешествије. Мајка ми нешто није добро, па да је посетимо. А и да се мрднемо мало из полуделог ђавољег Београда.

Сад ево седим сам за овом ђаволском машином и сколише ме сећања. Проклињем је јер ме подсећа на моју Малу, па ме срце боли. Срећом, знам да време лечи све, а времена имам... Колко ти душа иште. А и ко што кажу, боље је волети па изгубити нег не волети уопште! И тако... Сад одо да макнем оног цркнутог голуба с терасе...