Избори

Јутрос бејах добро расположен, тачније, не толико добро колико празнично! Иде Нова година, Бадњи дан, Бадње поподне, Бадње Вече, Божић, Српска нова година, Кинеска нова година (тако сам бар чуо, не знам зашто само Срби и Кинези имају посебну Нову годину, можда зато што су их и једне и друге бомбардовали Американци ), и тако даље. Али онда, ужас, очај, гром и пакао! Све време док сам размишљао о чарима надолазеће празничне сезоне, имао сам утисак да ми нешто промиче. Па да! ЗИМА! Лед, поледица, бљузгавица, поломљени удови, кукови, ма дођавола и покоја шија! Даље, оне екплодирајуће играчке за сека-персе које нису виделе оружја у животу, а камоли рата. Ма нису се сигурно ни потукли никад, осим можда са сестром. И то само ако је млађа. Врага би смели да се каче са старијом. Ех, у моје време се сестра бранила, била светиња, данас гледам ову децу, бију сестре јер не смеју вршњаке, ако се каткад и поџапају са неким, извињавају се на сва уста и свима, и за оно што су скривили, а још више за оно што нису. Нема везе, Инжењер све види. Него те мале напасти пуцају, Бог те видо, ко пиштољима, ма ко гранатама, и препадају поштен свет. Не кривим ја нејач, није она крива, криви су родитељи који немају времена да време проведу с децом па то надокнађују купујући им експлозиве, а деца, мали никоговићи, само гледају ком да напакосте... 

Тако ми нека стока са петог спрата пре пар година постави пар тих граната пред врата. Ја таман задремах, кад опали рафал. Скочио сам накострешен ко мачка, и одма ухватио заклон иза троседа и почо да навлачим камуфлажну униформу. Мислио сам почо рат! Кад сам утврдио да је унакрсна паљба престала, гвирнем у ходник, чујем неку цику и вриску. Следећих неколико дана сам провео (у маскирној униформи наравно, нисам је ваљда џаба навлачио), лица намазаног блатом (добро, не баш блатом, нашо сам неку глину што мала понекад ставља, само ми није јасно зашто, с ким ли ратује?!) и држао бусију иза оног филадендрона на Јошковом спрату.  Нико неће мене у рођеној згради ухватити на препад! Мада, било ми је мало сумњиво то затишје од три дана, имао сам утисак да се нешто много лоше спрема... А онда их угледах! Говеданца постављају те направе комшијама пред врата и онда циче и вриште од среће кад неког пређу или препадну. А очи. Очи им луде од дроге!

Таман заустих да их опоменем, кад ми сину идеја! Већ три дана седим овде, у сенци разгранатог баобаба, могао бих да их научим памети! Сачеках да се примакну, јер ем су бржи, ем ми овај кук не ради како треба, ем сам сав утрнуо од чекања и малаксао од глади, и онда искочих из сенке урлајући! Сама мисао на тај догађај ми измами осмех на лице. Један неваљалац се скаменио и упишао у гаће а друга двојица су побегли вриштећи, саплићући се један преко другог и оставише свог саборца у невољи. Њему сам, чисто педагошки, мало извукао уво. То ће их научити! Ево  две године ни једну експлозију нисам чуо. Једино се по згради говорка да тај мали с петог има једно уво веће од другог. Ма, докон поп и јариће крсти па и људи само наглабају.

Мрзим празнике! И све што уз то иде! Мада, светло на крају тунела ми представља то што је следећа године време нових избора. И велико питање је шта ће бити са Председником и Владом. Стари су то лисци. Осетили да им се ближи крај па ударили на сва звона те толико и толико су урадили и то све за нас,  те много су нас задужили.  Кажу, поправили стандард, у време највеће економске кризе. Кажу Европа нам отвара врата, а ако мислимо да је сад добро (мада ја тако не мислим, ал шта ћу)  тек онда ће нам све процветати. Помињу већу цену квадрата на Цераку због новог моста преко Аде. Нема шта, гађају те тачно у оно што те занима и умиљавају се као мачкице. А с друге стране врше пресију и контракампању и плаше народ, као - Ми смо Једини - алтернативе нема, а све што смо урадили пропашће ако изаберете неке друге. Па ти онда скупи храброст па бирај друге брале. Онда, штампају летке, постере, обилазе станове, скупљају примедбе, притужбе, али и похвале и сугестије. Сликају се с  децом, с пензионерима, честитају рођендане, славе, ма и годишњице. Чак и новогодишњи пријем организују. Ја мислим да је то изговор. Да су организовали католички, америчко-усташки Божић. Па навукли људе, као новогодишњи бал. Елем, организовали га у заједничком холу моје зграде, чак и јелку накитили.  Ја тамо нећу да идем. Ни не волим ову власт, па да им правим чапрас диван - не иде. Ал мајку му, пише на позивници све учтиво, улицкано, реч Поштовани и запета па моје име и презиме курзивом иза. Види врага. Баш се потрудили. Својски. Биће кажу Шведски сто. Што бре троше паре ових напаћених људи на неки астал из Шведске. Колко ли кошта то да се донесе? А тек да се врати? Не бих ишао свега ми, ал то морам да видим.

Сиђох доле око осам и четврт (на позивници стајало дваес часова ал сам се задржао у дремци), а хол пун ко око! Помамили се људи. Свира нека музика, сви учтиво разговарају и кезе се. Видех и оног малог што сам му уво ишчупао, једно уво - стварно мало веће. Чим ме је спазио, сакрио се мајци за сукњу.  Нека, нека, научио се памети, можда и буде нешто од њега. Прогурам се ја кроз гужву да видим оно због чега сам дошао, кад оно астал ко астал, ни не види се да је из Шведске. Обичан. Постављен бели столњак преко њега. И пуно неких мрва. Ко за голубове. Или још горе, гавранове. Можда је то шведски сто – сто с мрвама. Отресох  их на патос, што је сигурно – сигурно, никад се не зна кад ће зло да удари. Схватих ја да ћу ипак комша Јошка морати да питам шта је то толико посебно око овог стола, ипак је он светски човек, вероватно ће знати да ми објасни. Уто приметих да га нигде нема. Можда и њега нервирају ови с власти.

Кад сам се вратио у стан, док сам гледао теве, почела је да ми се јавља једна идеја, а док се Дневник у дваесдва сата завршио, потпуно се искристалисала. Ако већ нисам задовољан како Председник и Влада врше поверене им дужности, можда је дошло време да нешто променим. Није фер седети скрштених руку и очекивати промене. Ни на горе, а камоли бољитак. Решено је! Чим мало одморим кандидоваћу се за Председника кућног савета, а понудићу Јошку да ми он буде десна рука и конкурише на благајничку функцију коју сада врши Влада Николић са осмог. Он је одговоран и организован, од поверења ми је, а и не воли ове Садашње. Показаћемо им њиховог Бога.