Ја да бих изједначио шансе са Јошком, код неопредељеног јавног мњења (а то су бре говеда без репа), никад док кувам не палим онај усисивач над шпоретом, и не отварам прозор, само мало улазна врата отшкринем да и ја ходник умиришем. Чак и понеког случајног намерника нахраним. Пре једно годину ипо дана сам и оног малог, ни триеспет мислим да нема, дал се зове ЛаВина, РисДиван, ТигарСкриван или тако некако, увуко на ручак. Одонда га више не зовем. Запазио сам да је стално нешто болестан, неки шал носи, не скида га, мора да га гушобоља мори непрекидно. И носи оне неке вриштеће боје, розе пуловер, зелене опанке неке, сва ме глава заболи док га гледам. А тек овако, животно, чудног ли чељадета. Те ручак му је мрак, а ручали у 2 поподне, можда му би мрачно од оних црних наочала које не скида. Те намештај је тотални треш, свиђа му се. Ја га припитах шта је треш, он каже ђубре, ја се мало жацнух, а он каже не конташ. Тад ми скочи притисак, осетеио сам га у оба ува, па заурлах: "ЈА КОНТРАШ?". Замало да га кроза шаке пропустим и избацим га из стана онако метиљавог, ал убеди ме да није мислио ништа лоше и да сам ја сав треш. Ја га упитах шта беше значи треш, он одговори ђубре. Ма ко ђубре, говедо једно мало, скочих да га шчепам, а он ко цурица умаче иза фотеље и кези ми се, каже: "Полако Комшија, поштујем ја Вас, и ово што кажем не значи то што Ви мислите, ево, ја не могу да разумем зашто они моји дебили од позерских родитеља с којим живим не фурају више тај Ваш зонфа."
Ја не знам шта је зонфа. Дал нешто ко зулуф. Могу да разумем да носиш зулуфе. И да фураш фураљке или, како их данас зову, оне, котураљке... Опет с друге стране, ја не знам ни да мушкиња у триеспет година живи с родитељима и јошт њима о грбачи. Ја сам у то време имо већ дваипо брака иза себе, четверо деце и једно на путу. А он те своје родитеље који га трпе тако никаквог још повр свега и олајава. Реко' да му ипак извучем уши, ваља се, можда се и унормали и почне да прича и да се облачи ко сав нормалан свет, ал кад видех каки је кекељав и да се сав упрпио, дигох руке од те работе. Закључих да је најбоље ко што једном неки мудри човек рече, не могу да се сетим који, не расправљати се с будалином, да те не спусти на свој ниво, отпратих га до врата и залупих их за њим, а откад смо се разишли, гледам га с нескривеним негодовањем, не би ли ми се пружила прилика мало у ред да га уведем, него никако да утврдим дал он мене згледа и како, од онолике шалчине и наочара.
Сем њега, свакаквих још чудака има у згради. Кад иђах да бацим ђубре неки дан, видим пише на списку станара Лав-Милан Танасковић. У неко лудо време живимо, и лавове по становима држе.Фала драгом Богу да бар морају да истакну да имају такво звериње по кући, иначе би могло бити белаја.
Ал, ако ћемо поштено, нису ни сви лоши, ево, пре седмицу дана да ми је и поштар био, на мезетлуку. Он, замислите згоде, и живи у нашој згради. Како је то лепо! Ја мислим да он не мора уопште да напушта зграду кад ради, ваљда му донесе неки поштар писма и пошиљке, а он ту разноси по комшилуку, шта ти ја знам. Каже да сам фин, а не ко онај Јошко што му никад врата не отвара. Мисли јадан чоек да му је нешто згрешио, а ни не зна за Јошкову историју с поштарима. Откада му неку сукњу одведе поштар, мрзи их више него бикчина црвену мараму, а јадан ни неразуме да човек кога мрзи много људи мора бити добар човек.
Ево, узмимо Јошка за пример, много их има да немају лепу реч да кажу за њега. Ал мени нешто прирасто за срце, волим га ко брата. Добар је бре, Јошко, ко пања, и велики господин, само се треба пробити кроза све слојеве намћорлука, нерасположености и наталоженог презрења према свему што није у складу са његовим схватањем исправног. Да је добар, кажем јер мислим да он некако ни не мрзи одистински, ево нашег Перу лепо подноси, чак и застане и размени покоју реч с њим кад га сретне у цивилу. Можда би били и добри пријатељи, само да није те проклете поштарске униформе. То је само доказ да с њим мора полако, па га и ја понекад (не до Бог да сазна, смртно би се наљутио) пустим и у мицама да победи зарад добросуседских односа и дружења, ипак ми је он, поред моје Мале, некако најближи...
Ал мице су мице, а кување је кување! А и поред свега овога ови станари, стока ниједна, опет неодлучни ко је бољи кулинар. Не воле Јошка, а опет неопредељени! Просто да не зна човек што му је чинити! Ја срећом таквих недоумица немам. Да је правде, знам да би се и сви они сагласили са мноме : Да Јошкова кухиња има ноге, клечала би пред мојом!
Доста писанија за данас, од оволиког пискарања ми се приспа. Одо да дремнем једну партију па после до Јошка на изгубљене мице.
Нема коментара:
Постави коментар