Јутарње лудило

Проклети да су телефони и ко их измисли. Са сабајле звони ко да је какав враг у њега ушао. Те каква жена продаје шерпе на пару, те ми продају какве књиге и ћебад у замену за некакво море. Нити ја имам море, нити ми требају ваша шугава ћебад од какве новозеландске козе. Шта су ме ту спопали? Нисам животињомрзац али да се покривам козом, нећу. Једном сам био на селу и сав сам се осуо од гуњева и разних животињских одора да сам реко себи ”ниси ти Јошко за село, родио си се у граду, ту ћеш и скончати”. А и да се не лажемо, да је природа хтела да се огрћем вуном, родио бих се као коза, овако није да се правим да сам нешто што нисам.  Онај тамо, мали Ивко, правио се да је жена па га доватила нека дечурлија, издекала га на сред улице. Само ми још то треба. Стрпљив сам човек ал кад сам видео да ми се охладио шербет, решио сам да је доста! Оставио сам телефон отворен, па нек зову до прексутра, ја одо да си правим доручак...

Доручак је био, ммм, што би рекли Французи ”бон апетит”, по укусу стомака. Ништа као џигерица са сланином на зејтин уљу. Треба изгурати дан а јака храна снагу даје. Решио сам да мало протегнем папке и прошетам. Подигли ми ови злотвори притисак па би ваљало мало разбистрити главу. Навукао сам си панталоне, обукао капут, шал, наденуо беретку на главу и кренуо у шетњу. Свратио сам до Бошка да га питам да ми се придружи ал нема никога, биће да је поранио да прошета до града. Сачекао сам лифт и за тили час сам био напољу. Ови нови лифтови, чудо технологије. Само помислиш да треба врата да се затворе и она се сама затворе. Пробао сам тако да замислим и спрат али не реагује, дрзак неки лифт, срећом имају дугмад па смо се споразумели.

Да невоља никад не иде сама уверио сам се по ко зна који пут. Само што сам изашао напоље спопаде ме нека руља, буди бог с нама. Сви носе какве црвене мајце а на њима онај мали Ивко, онако црвен као онај аргентински револуционар и дерњају се ”Сви смо ми Ивко, Ивко сви смо ми!”. Увалише ми некакав летак на коме мали Ивко држи барјак као какав витез и дерња се ”буди Ивко и ти!”  Ја не знам дал су ова дечурлија пила какве дроге или шта ал да су побрљавела то је сигурно. У наше време било је чудака ту и тамо ал су се крили по шумама, па није морао поштен свет да их гледа. Ово данас...нема те шуме која би то све примила. Бацио сам брже боље папирић и наставио даље. Да се нервирам, не иде.

Ал не вреди! Не иде то тако! Док сам круг око зграде направио, већ су ме спопали са три некакве петиције. Те да замене улазна врата, те да направе какву љуљашку да се деца играју, те да застакле балкон...е па не може! Кад сам ја писао петицију да нам направе једно страшило испред зграде да тера гавранове и осталу гамад, потписало је троје људи. Нисам реваншиста ал нек виде мало како је... Нек си окаче љуљашку о врат па нек се љуљају и они и деца а ови нек се обуку кад излазе на балкон ко сав нормалан свет. Само ми притисак дижу, већ је био висок а сад је на ивици да оде бестрага...

Сео сам на једну клупицу да се повратим себи. Доста сам се богме нервирао. Нисам се ни поштено надисао ваздуха а притисак место да се спустио он само што није експлодирао. Таман сам се спремао да удахнем дубоко кад ми се обрати један мушки глас... Већ сам био на ивици да сав гнев оводанашњи сунем му у лице кад ми се човек обрати речима ”господине, јако сте нервозни...напети сте... екслоподираћете као балон ако наставите...” . Одмерио сам га од главе до пете. Био је то лепо одевени младић од неких четрдесетак година, огрнут у капут, са великим браон ђозлуцима. Овај човек, ил је каква врачара или је некакав психијатар!? Све је погодио! Каже ”ваша душа је напаћена од овоземаљских недаћа”...истина, ови продавци ме уништише данас. ”ја вам нудим руку избављења... избављења душе” и понуди ми неку књигу. Мене си нашао битанго! Да ми продајеш књиге на улици, ко да не могу да одем на трафику, сам да их купим!? Међутим, док ми је додавао књигу рече ”ово је ваш бесплатан пут до коначног исцељења!”. Хм, рече бесплатан! Не памтим кад сам добио нешто бесплатно. Устаде, поздрави се и оде. Фин неки младић, мало чудновато говори али мора да је неки учен човек кад све то зна. Узео сам књигу и кренуо дома, ионако немам шта да читам. Биће да је нека авантура, немам наочале, али видим да је нека жена-октопод на корицама.

На улазу сам срео комшија Рациног унука, оног што је стално у жалости, не скида црнину. Има какву џвондру на сред чела, мора да је негде грабуљу нагазио.

Већ је подне. Уписао сам у ову машину како сам си провео јутро. Јесам се много нервирао ал на крају сам нешто и добио. То ми мало спустило притисак. Понекад заборавим да још увек постоје какви плементи људи који мисле и на нас старе па нам ето по нешто и поклоне. А и друго, није он мени случајно дао књигу, видео је одма да сам интелектуалац и начитан. Што није Бошку дао? Тај питање да ли је икад и знао да чита а и ако јесте до сад је засигурно заборавио. Ммм, нешто мирише, биће да су мошње готове. Таман на време, већ сам подоста огладнео...