Уффф што сам нервозан. Синоћ у неко доба дође Мала. Седели смо, попили по кафу коју смо угасили покојом љутом, одглeдали и одиграли Слагалицу, у којој сам је одрао ко дреш паламиду. Онда смо вечерали, једно од мојих омиљених јела, Каљу која се прави од киселог купуса и сувог меса... Мммм... Док сам је справљао биле су ми две ствари на памети. Прво Јошко, који као да ми се у последње време нешто отуђио од Србије и српских обичаја, можда јер је високи интелектуалац, па место Попарa каже Француска попара, место сендвич, каже Италијански сендвич, мислим чак да место Српска салата каже Салата, а друго она стара добра:
Масан купус кисио,
Никад ми није присио.
Сукњо моја, тако ти небеса,
Не кувај ми купуса без меса!
Ух како смо вечерали - Боговски, наједох се ко никад. Додуше Малој се није баш свидело па сам обрисао и њен тањир...
После она пусти неки кабаре шоу који води неки ласцивни Патуљак, и сита се исмеја док се он кревељио уз неки оркестар и неке слике које отварају уста, а ја сам се смејао уз њу јер ми би непријатно што ништа под милим Богом не разумех. Једино ми би јасно да тог патуљка пуштају кад поштен народ спи, па је ваљда и то у реду. У моје време си патуљке мого да видиш само у циркусима, и пуштали су их из кавеза само у веће кавезе да публика може да их види, гађа каменчићима и боде штаповима, а сад, Бог те видо излазе, возе какве светлеће таксије и приде шепуре се и булазне и по тевеу
Не знам зашто, ал ја тад реших да јој испричам о мом јучерашњем сусрету с Сотоном. Много сам се ломио дал да јој кажем шта се збило или не, ипак се она страшно брине за мене, па да се не уплаши, ал ипак реших да јој покажем да је Бошко јачи него што она може и да замисли.
Слушала ме је без речи, као омамљена, ал мени се све нешто чинило да јој се поглед устаклио. Кад дођох до дела у ком , на бојном пољу покрај лифра, поражавам Шејтана, она прште у смех. Ја помислих од шока, бржебоље отидох и донех јој воде и миришљавих соли, а она одмахује главом и не престаје да се клибери. Кад се мало прибра, погледа ме у очи, очима, а има дивне плаве, и прозбори: "Мили мој Бошкуленце (зове ме Бошкуленце), ма није то био Сотона, то је само био Емо, они се облаче у црно и осећају сву тугу и радост овог света и то им наноси бол." и отиде у купатило да се умије.
ГРОМ И ПАКАО. Те речи ме погодише каo граната из совјетског тенка Т-34. Срољах се у фотељу и док ми је обамрло тело лежало непокретно, мозак је радио седамдесет на сат, вриштао и сви знаци су указивали само на једно. Моја Мала је у СЕКТИ.
Долази од тетке касно увече или чак ујутру, размазане шминке, црвениих очију. Уме да одлута, очи јој понекад колутају (ја, наивац, мислио некад јој досадно), Ђавла зове Емо, а ја се не сећам ни једне вере у којој је Ђавал-Емо. Имамо, Ђавла, Кали, хмм, не могу више да се сетим, ал ево у овоме чега се сећам, нигде Емуа. А тај зликовац Ему се сигурно претвара у гаврана и завилтлава ме ноћу, гракће и буди ме... Чак је и комша Јошку усро неку песму коју је овај писао на тераси. То је неспорно отелотворење зла и мене је, као највећег Хришћанина у овој згради, можда чак и кварту, првог ставио на листу за одстрел! А она још оправдава његово зло речима да га повређују и добро и зло света. Ееееј, видим ја, време је за интервенцију.
И онда... Дођавола! Од силног размишљања сам заспао! Чим се пробудих почех да базам по стану, и нађох порукицу на огледалу, "Много си лепо заспао, нисам хтела да те будим", а Мале ни од корова. Добро, шта је ту је! Наоружао сам се стрпљењем и кренуо до цркве по свету водицу и тамјан. Биће сутра дуг дан.
Нема коментара:
Постави коментар