До пакла и назад (1. део)

Пошто сам јутрос посолио кафу, утврдио сам да не видим прст пред оком, ни белу мечку на некој пристојној раздаљини, а о мачки и да не говоримо, схватио сам да је време да одем код очњака. Никад нисам волео очњаке осим Белог Очњака, а од кад је у ординацији ону сукњу заменио Гојазни Гојко, ништа ми није мрскије од тога. Човек ми стави неки двоглед на главу, па ме тера да гледам у свастикe, ко да их се нисам нагледао за време Рата и онда ме пита која је на коју страну окренута, а свастика, ко свастика, свака стоји, под утицајем обе, леве и десне струје фашизма (што и врапци већ знају), прилично централно насађена. Онда ме гледа, прича како сам за доктора за главу а не за очи, одмахује главом и цокће, ко да немам ни једно око, а не да имам два цела. Потом ми да неки папир, каже купите наочаре по овом рецепту, а ја док до радње дођем увек тај папир загубим па купим наочари које ми се највише свиде, што би он имо бољи укус од мене, кад је сав ионако никакав, сигурно га ни женскиње не воле.


Елем, кренем ја из стана, и док сам дошо до лифта, не могу да се сетим дал сам закључао врата. Док сам се враћао ка стану, пето чуло ми је говорило да нешто не ваља, као да ме је неки прст усуда нагнао на тај пут. Машим се кваке, кад оно закључано. Ја мало одахнем, ал она нелагода ме још не напушта.

Опет одем до лифта, а лифт неки модеран, металан, оглашава се кад стигне, чека да уђеш, па сам затвара врата за тобом, ма Бог да те сачува. Мислим се ја, да живим у приземљу, никад га не бих користио. Или да ме бар кук не завитлава васцели дан, а овако са вештаком, потштапам се, па ми тешко и по равном да ходим (е, а то волим више него леба да једем), а камоли уза и низа степенице да се пентрам... Уто, наиђе лифт те ја уиђох у њ. Стиснух прекидач за приземље и врата таман да се затворе, кад их нека рука заустави.

Нисам плашљив човек, ал од самог погледа на ту белу руку са црним ноктима следи ми се крв у жилама, а кад се врата отворише, мал се не струних кад угледах високог кошчатог младића, скроз одевеног у црно, беле пути, гаравих капака у црној пелерини, гримизне поставе која је злослутно одбљескивала. Док сам га гледао у упале очи, мислио сам се у себи "Мој Бошко, јел то то, јел куцнуо час да идеш у Пакао?", а он истог часа на моје мисли одговори "Идете доле, зар не?". Нисам могао да се приберем. Тих неколико секунди су трајали као вечност. Мислио сам да сигурно путујемо у средиште земље, до пакла и све време сам у себи говорио "Апаге Сотано!". Таман кад ми се учини да сам скупио мало снаге, кад сам се мало прибрао, и кад сам почео да се убеђујем да можда није све тако како изгледа, да сам можда погрешно видео или да сам штошта умислио, лифт стаде, врата се отворише он испаде из лифта и придржавајући врата да се случајно не затворе рече "Изволите!" са ђаволским осмејком. Таман сам закорачио да изађем из лифта и уђем у тај пакао који је страшно личио на хол моје зграде, кад угледах косу наслоњену зид, ни на пар корака иза овог Ђавла. То ми ули неку вољу, зграбих штап, звизнух га по сред тинтаре из све снаге и брзо стиснух прекидач за трећи спрат. Та вожња је краће трајала и чим су се врата од лифта отворила, излетех, као опијен победом, практично прелетех део ходника до стана, уђох, закључах врата за собом и одмах усух себи једну победничку ракију.

Након што сам се сабрао, попио још коју да се мало одузмем и узео Ругер да мало изједначим шансе, проверио сам кроз шпијунку да ми неко не спрема какву бусију. Онда сам ставио ланац и мало отшкринуо врата. Кад сам се уверио да је све по пеесу седох за ову паклену машину, која ми већ делује некако мање паклено, безазленије, и као да ми преде под прстима, ево, пишем, и размишљам о томе како сам победио смрт. А очњак нек сачека до сутра.