Иако сам увелико превалио девету деценију живота, осећам се никако. То је један од од оних дана када осећаш да си криво насађен, да ти ништа није по вољи, као да се судба поиграва са тобом. То су они дани када помислиш ”шта ми је ког врага требало да уопште и устајем”. Боље да сам као каква корњача преспавао и тај дан и устао, рецимо, прексутра. Што сам старији, тих дана све је више... Да ли је то због подземних вода или шта ја знам, не знам. Кажу да смо упропастили какав земљин омотач, па се топе какви ледници, нараста вода и сви нервозни. Пробао сам и ону јапанску технику, те сам ставио кревет на сред собе. Рутина, чудна работа... навико сам да спавам до зида па кренем у сну да тежим зиду па се стрмоглавим на патос. Попењем се некако на кревет, заспим, кренем опет ка зиду ал на другу страну и опет фљас. Проклети да су мали жути и њихове методе! Они ваљда спавају свега пар сати па ни не стигну да падну, остало време медитирају и пију ону супу . Пробао сам и да окачим огледало на плафон... кад ми трипут није срце пресисало кад сам отворио очи и видео какву остарелу утвару на плафону, само што нисам зубе прогутао од страха. Док сам ђозлуке обукао и видео да сам то ја, притисак ми већ био 250. Од тад спавам са наочалима а зубе држим поред кревета...
Одувек су ме интересовале те источњачке културе, поготово Јапанци. Прочитао сам мноштво чланака у Политикиним додацима о њима. О оним шогунима, самурајима и штошта још. Чак сам штедео једно време не би ли отишао на онај њихов зид. Кад сам коначно скупио новце изби некаква инфлација и све пропаде. Сад, тим парама терам мачке када завијају ноћу. Елем, увек су ме фасцинирали ти жутаћи. Мали неки људи а поштени да те бог сачува. Кажу новине, полиција код њих нема шта да ради. Толико су поштени да сами себе казне када нешто згреше. Имају тај неки древни ритуал, Матахари, кад си сами себи зарију какву сабљу у стомак и готово. Мрзим насиље и крв, али ово ми се чини поштеним. Ако си згрешио, боље да се сам казниш него да те кажњава неко за плату а плата мала па се договорите и ником ништа. Ех, нису Јапанци сисали бамбус... Елем, ја то не бих смео, од крви ми се замантра у глави. Кад бих видео сву ту крв из мене, вероватно бих се ошамутио, пао, ударио главом у радијатор и цапно. Ипак, иако сам стар, јапанац нисам а да се правим, не иде.
Пре једно два месеца док сам припремао туршију, у нашу зграду се уселио један јапанац. Прави правцати јапанац, мали, једва ми до струка ал види се частан и поштен. Коначно сам добио прилику да их мало изблиза прсотудирам па сам почео мало да га посматрам. После пар дана сазнао сам да се зове Ли... Ли Марковић. Доселио се два спрата изнад комшија Бошка. Мало, мало па га видим са терасе како носи гомилу неких којештатарија и увек један или два мача! Увече кад се врати, увек дође празних руку. Би ми то сумњиво, па сам мозгао данима о чему се ту збива. На крају сам схватио да је комшија Ли... ковач. Кажу да су ти ковачи мачева какви чудаци, слабо причају, пуно раде... Једном само што се нисам стрмекнуо низ степенице. Мотао ми се ту око ногу, нисам га видео, само што на главу не падох. Промумла нешто на јапанском и оде, ни ”извинте” ни ништа. Мора да је ковач...а и стално нека бука горе, мора да је то.Пратим ја тако њега, звирнем повремено кроз шпијунку, погледам са терасе и тако... до јуче... Устао сам нешто раније и погледам са терасе кад ето ти га Ли, иде ка колима и носи ни мање ни више него двадесет мачева! Куку мени, шта је ово? Помислих у себи ”нема друге Јошко, мора да се спрема неки масовни Матахари”. Отворим Политику да видим да се није каква срамота десила. Да није избио пожар у амбaсади или не дај боже аутобус пун јапанаца прошао на жуто светло? Нема друге, нека велика срамота је по среди. Или то ил се спрема какав самурајски обрачун. Чуо сам да су направили неке квартове по Београду, можда су се шогуни замерили па је дошао тренутак за обрачун. Куку мене, шта ми је чинити, да ли да зовем девдесетчетири ил да га гађам са они динари, можда га погодим у главу и обесвестим. Последња два месеца се нешто не чују мачке па сам испао из штоса, вероватно бих га омашио. Мећутим, док сам ја размислишљао шта ми је чинити, Ли је већ сео у ауто и отишао. Обли ме неки зној, срце би да искочи, прође ме језа кроз руке, сав утрнух. ШТА ДА РАДИМ? ШТА УЧИНИТИ? Куку...
Доручак је био изврстан. Попара Ла Пасе, мој изум, такозвана француска попара. Познат сам кувар у згради. Када педесет година куваш сам, штошта научиш. После тога сам мало избистрио Политику и одрадио подневну дремку. Пробудио сам се као нов, мало сам обрисао прашину, залио мушкатлу и сео да решим судоку, онај од јуче. Данас изашло решење па греота да остане нерешен. Очас посла сам га решио, не кажу џаба ”јутро је паметније од ноћи”, синоћ није ишло никако а данас ко по лоју. После сам се окупао и сео за овај писаћи строј да све ово напишем...
Е да, умало да заборавим, био ми је данас и унук Миша, дошао да ми нешто прочачка ову моју машину, ваљда да промени рибон. Чачкао, чукао и каже ”деда сад је све како треба”. Љуби га деда како на све мисли. Шта бих ја без њега...Сутра је нови дан...
Нема коментара:
Постави коментар