Какав начин да се започне година. А тек да се оконча стара! Једва преживесмо! Ал да не брзам, да почнем од почетка....
Све време сам се носио мишљу да некако зачиним ову ноћ и као да ми сам Бог посладе сигнал, наш лепи поштени Председник, државе, не онај преварант од Председника кућног савета, саопшти да ће отворити Мост преко Јаде у поноћ - за пешаке! Ееј, нов мост. Па ја бре, нисам нов мост видео у животу! Да видимо, шта од мостова има у Београду... Стари и нови железнички - пих, нисам ја локомотива, мада су говорили да кад звизнем неког, роди им се такав осећај; Мост Краља Александра Карађорђевића - требало је да дођем у Београд да га видим, ал га срушише они незнабошци и проклетници, они хипици и отпадници у другом рату, пре нег сам стигао да тако учиним. А за бомбардовање ме бре мање болело кад нас је Хитлер гађао, бар си с њим знао на чему си, а ови бре никоговићи удри, па удри, ко да сутра не постоји, а онда још увек није било противваздушне одбране. Показали смо ми њима деведесдевете. Јебасмо им нану нанину! Након свих мука још мост назваше кад су га опоравили по самоубици. Нисам докучио само дал му мењају име сваки пут кад неко реши да скочи с њега. Ако је тако, можда кад ми дође крај, задужим неког да ме баци с моста и каже да сам се самоубио (ипак не бих да завршим у паклу, Ђавла сам поштено намучио, не смем ни да помислим како би ми се реванширао) . Замисли, место да носи име Краља, зове се Бошков мост. Нисам мање ни заслужио. Даље, Панчевачки мост, назван прво по Краљу Петру Карађорђевићу, а касније по оном репрезентативцу, оном македонцу, братковићу и лезилебовићу Дарку Панчеву, што је цео живот за лоптом тамо-амо јурцао (Еj, њима Грци презимена одређују, а мост по њем да се зове). Та ме ћуприја ни не интересује - спаја Престоницу с неком мочваром. Сећам се да је било по новинама да је Маршал секо врпцу кад су га отварали. Како се онда звао по Краљу, не смем ни да помислим... Остаје нам још Антилопа, чувени мост који дигнут на моју педесету годину живљења кад сам имао пуних јеанаест година, који нисам тео ни да погледам, јер нема пешачку траку. Изем ти мост без пешачке траке, а вамо се сви бусају Андрићевом паролом да мостови спајају људе. Антилопа, као и други мостови данас, најчешће спаја ме(н)талне шклопоције које јурцају ко муве без главе, а кад их споје, куку леле, хитна помоћ, милиција, ватрогасци...
Елем, сад је јасније што се обрадовах ко кер кад видех да ће преко новог Моста Јаде пустити пешаке. Једино ми мало ми засметало то депресивно име, ал шта је - ту је, а и нисам хтео да дозволим да ми таква ситница поквари план, а Богми и славље.
Почетак новогодишње ноћи ми је у сећању у некој измаглици. Дал од врућинчине код оног Јошка, дал од љуте коју сам му однео на поклон па смо по њој ударили (а ја од радости због моста заборавио да једем), дал због пастрмке у ластином гнезду коју је скувао, дал због еуфорије, не знам, али само знам да сам некако, уз много суза и зноја што се каже, успео да га убедим да је боље да идемо да видимо мост нег да гледамо теве програм.
Ја сам код њега, отишао ко сав поштен свет, око шест, а око девет кренусмо ка мосту. Ја тедох мапу да понесем, ал Јошко рече да зна пут., свашта бре тај човек зна. Е тад је ствар полако почела да се компликује... Него, не могу сад више да пискарам, нешто сам малаксао, изгледа да сам се назимио, а и жив сам заспо, ипак је ово било паклених 48 сати! А прошли пут кад сам за овом кршином од машине заспо, све ми се слова оцртала на глави, а ја нисам схватио шта је по среди него се умиво четереспет минута... Кревет је за спавање, а машна за везивање.
Пошто сам истерао Ђавла из моје бивше Мале, решила је да ме остави. Није ми јасно ни како ни зашто, ал тако је. Можда је то последња Шејтанова пакост. Бејах уздрман до темеља. На срећу, Јошко ми се нашао у недаћи и прво ми правио друштво, а ондак ме је позвао код себе да дочекамо Нову годину. Нешто ми баш план, да нас двојица, господа у најбољим годинама седимо у самоћи са пар сијалица које блинкћу и храстовим дрвцетом (да не осуђујем, можда човек очекује Божић па није тео два дрвета да уноси кад му већ треба бадњак) и једемо тамо нека европејска и ваневропејска јела, није звучао примамљиво, ал пошто бејах свеж самац, а за организацију сукања за овакву прилику ипак треба мало времена, прихватих, па куд пукло да пукло.
Све време сам се носио мишљу да некако зачиним ову ноћ и као да ми сам Бог посладе сигнал, наш лепи поштени Председник, државе, не онај преварант од Председника кућног савета, саопшти да ће отворити Мост преко Јаде у поноћ - за пешаке! Ееј, нов мост. Па ја бре, нисам нов мост видео у животу! Да видимо, шта од мостова има у Београду... Стари и нови железнички - пих, нисам ја локомотива, мада су говорили да кад звизнем неког, роди им се такав осећај; Мост Краља Александра Карађорђевића - требало је да дођем у Београд да га видим, ал га срушише они незнабошци и проклетници, они хипици и отпадници у другом рату, пре нег сам стигао да тако учиним. А за бомбардовање ме бре мање болело кад нас је Хитлер гађао, бар си с њим знао на чему си, а ови бре никоговићи удри, па удри, ко да сутра не постоји, а онда још увек није било противваздушне одбране. Показали смо ми њима деведесдевете. Јебасмо им нану нанину! Након свих мука још мост назваше кад су га опоравили по самоубици. Нисам докучио само дал му мењају име сваки пут кад неко реши да скочи с њега. Ако је тако, можда кад ми дође крај, задужим неког да ме баци с моста и каже да сам се самоубио (ипак не бих да завршим у паклу, Ђавла сам поштено намучио, не смем ни да помислим како би ми се реванширао) . Замисли, место да носи име Краља, зове се Бошков мост. Нисам мање ни заслужио. Даље, Панчевачки мост, назван прво по Краљу Петру Карађорђевићу, а касније по оном репрезентативцу, оном македонцу, братковићу и лезилебовићу Дарку Панчеву, што је цео живот за лоптом тамо-амо јурцао (Еj, њима Грци презимена одређују, а мост по њем да се зове). Та ме ћуприја ни не интересује - спаја Престоницу с неком мочваром. Сећам се да је било по новинама да је Маршал секо врпцу кад су га отварали. Како се онда звао по Краљу, не смем ни да помислим... Остаје нам још Антилопа, чувени мост који дигнут на моју педесету годину живљења кад сам имао пуних јеанаест година, који нисам тео ни да погледам, јер нема пешачку траку. Изем ти мост без пешачке траке, а вамо се сви бусају Андрићевом паролом да мостови спајају људе. Антилопа, као и други мостови данас, најчешће спаја ме(н)талне шклопоције које јурцају ко муве без главе, а кад их споје, куку леле, хитна помоћ, милиција, ватрогасци...
Елем, сад је јасније што се обрадовах ко кер кад видех да ће преко новог Моста Јаде пустити пешаке. Једино ми мало ми засметало то депресивно име, ал шта је - ту је, а и нисам хтео да дозволим да ми таква ситница поквари план, а Богми и славље.
Почетак новогодишње ноћи ми је у сећању у некој измаглици. Дал од врућинчине код оног Јошка, дал од љуте коју сам му однео на поклон па смо по њој ударили (а ја од радости због моста заборавио да једем), дал због пастрмке у ластином гнезду коју је скувао, дал због еуфорије, не знам, али само знам да сам некако, уз много суза и зноја што се каже, успео да га убедим да је боље да идемо да видимо мост нег да гледамо теве програм.
Ја сам код њега, отишао ко сав поштен свет, око шест, а око девет кренусмо ка мосту. Ја тедох мапу да понесем, ал Јошко рече да зна пут., свашта бре тај човек зна. Е тад је ствар полако почела да се компликује... Него, не могу сад више да пискарам, нешто сам малаксао, изгледа да сам се назимио, а и жив сам заспо, ипак је ово било паклених 48 сати! А прошли пут кад сам за овом кршином од машине заспо, све ми се слова оцртала на глави, а ја нисам схватио шта је по среди него се умиво четереспет минута... Кревет је за спавање, а машна за везивање.
Нема коментара:
Постави коментар