Клинтон жена и деда Јошкова тајна

Драги Бложе, велик сам, ма велик сам скоро ко Дачић! Мислим у својим очима! Јуче сам урадио велику ствар. Прво за себе, а после и за ову нашу напаћену земљу. Међутим, запрећено ми је да о томе ћутим, па те користим како бих сав терет унутрашње славе пренео на тебе, као неког ко ће то скривати од очију јавности, а опет чувати од заборава, јер једном ако умрем, можда ће неко писати о мом херојском делу, па ваља да остане какав писани траг… Елем, прође ми рана старост у мозгању и планирању како да сведем рачуне са оним бестидником и развратником, оним саксофонистом Билом, што је толико зла нанео мени и мом комшилуку. Нема шта све нисам смислио, али, далеко је та Америка, а пензија мала, немам аусвајз, тако да су моја планирања махом остајала само мртво слово на артији... све до пре два дана. Не кажу џабе ”ко чека тај дочека”, а зна комшилук да сам мајстор чекања, чак сам једно време радио као професионални чекач у реду за визе испред амабасада, а после и у редовима за пасош. Онда су укинули визе и увели какво електронско заказивање за пасош и остаде ја без допунског посла! Проклети били… Бистрим ти ја пре који дан Политику а тамо велики масни наслов ”Државна секретарка Клинтон стиже у Београд”. То је био знак. После петнаест година чекања и планирања, дошао је и тај тренутак, тренутак да се стави тачка на И…

Морао сам да делам брзо и прецизно, а надасве тајно! 4000 полицајаца обезбеђивало је посету Клинтон жене, те је за моју акцију, осим мене, знао само унук Миша, и то једино јер ми је било потребно његово знање америчког језика. Био је мало у чуду кад сам га замолио да ми преведе једну реченицу и напише маркером по стомаку. Мислио је да сам скренуо, балавац мали, шта он зна о тајним акцијама. Међутим, урадио је све што сам тражио, те сам му дао црвену и послао га кући. Да би акција успела, било је неопходно да неопажено уђем у зграду Савезног извршног већа, а како то извести поред 4000 полицајаца!? Мозак ми је радио осамдесет на сат! Ма није прошло пола дана, дошао сам на генијалну идеју! Извукао сам си свадбено одело из шифоњера, зализао си косу, ставио наочаре, наденуо црвену крвату и запутио се право ка згради извршног већа. Мало сам поранио, због најављене гужве, па сам био тамо већ око једанаест.  Свака тајна акција мора садржати и своје видљиве елементе, те сам схватио да је једини начин да непримећен уђем у зграду, био управо тај да будем примећен! Ех, да је жива моја професорка филозофије, била би поносна на мене. Коначно су ми њена трабуњања послужила чему. Пришао сам обезбеђењу, онако једва, држећи се за леђа и погнут ка напред. Убрзо уочих како два полицајца трче ка мени, са пушкама на раменима. За тренутак ме обли хладан зној! Помислих да су ме прозрели, али сад нема назад, морам ићи до краја. Притрчаше, па ме узеше под руку и онако сирово, полицијски ми се обратише:

- Јел можете господине Кркобабићу? Да вам помогнемо?

- Хвала младићу, ако можете само до врата, после ћу сам.

Варка је успела! За непун минут био сам у велелепном холу, по први пут у свом животу. У стилу највећих шпијуна, осмотрих простор, уздуж и попреко, и као змија плен, фиксирах клозет.  Искористих тренутак непажње особља и као ветар нестадох унутар клозетских просторија! Логика ми је била следећа, далеко је Америка, а град нам је прљав, кад стигне у извршно веће, Клинтон жена ће отићи у клозет, ил да се олакша, ил да си опере руке. Ти Американци се само пирлитају, неће се та руковати са нашим председником са прљавим рукама, нема шансе, а не иде да се рукује са рукавицама. Дакле, зицер! Док сам чекао, свашта ми је пролазило кроз главу. Све што сам планирао да урадим, косило се са начелима мога постојања, али каткад човек мора да погази себе, не би ли учинио нешто за добробит других.

После непуних пар сати чекања, поче нека гунгула, трка, јурњава... Куцнуо је час, стигли су! Сакрио сам се у једном од боксова и као каква мачка која вреба кондора у парку, чекао сам Клинтон жену да се појави. Знао сам да је клозет једино место у које чак и цар иде сам. Био сам помало нервозан, ипак ово нисам радио деценијама… Ускоро, моје чекање се окончало. После петнест година, ту смо, ја - Јошко, пензионер са Церака и она - Клинтон жена, из Америке. Како је закорачила у клозет и затворила врата, ја истрчах и стадох право пред њу! За тренутак је кренула да врисне, али на крају ипак одуста! Показах јој прстом да приђе, а она бојажљиво закорачи ка мени.  Бити или не бити! Сат је откуцао дванест, тренутак за свођење рачуна је наступио. Знао сам све о оном скандалу између њеног мужа и оне македонске роспије Монике Левински и знам колико је то Клинтон жени тешко пало. Једини начин да натерам Клинтона да пати, био је да му узвратим истом мером! Скинуо сам гађе, задигао кошуљу и открио голи трбух на којем је писало, на течном америчком језику: ”Clinton woman, remember Monica! It's payback time! Make your saxophonist cry, by blowing my saxophone away! Eye for eye, tooth for tooth, sax for sax. Blow it" . Надао сам се само да је Миша све то превео како ваља.

Она ме погледа, а очи јој се напунише сузама. Као да јој је какав терет пао са срца! Погледа ме, брк јој се осмехну, па рече ”Lets do it!". Одједном јој нестадоше оне сузе и појави се какав лудачки поглед. Кад ме је шчепала мислио сам очи ће ми испасти! Море, искрено, нисам мислио да ће до тога заиста доћи. Нисам баш спреман толико да се жртвујем, човек сам у годинама, треба срце да ми пресиса. Покушао сам да побегнем али бре, нема где. Попењем се некако на клозетску шољу, ал џаба, свукла ме доле ко поцепане тапете. Трајало је батргање, па добраних 5 минута. Кад видех да немам где, а осетих да ми је притисак преко двеста, и да само што нисам заковрнуо, ја почех да скичим из све гласа: ”УПОМОЋ! УПОМОЋ!!”

Кад улетоше они амерички агенти са оним пушкетинама, па почеше да вичу ”ФРИЗ, ФРИЗ!”. Какав црни фриз, зар не виде да смо у купатилу!? Вичем ја ”Нема фриз, нема, ово ВЦ!”. Ма какви, вичу они и даље ”ФРИЗ, ФРИЗ!”. Ја се од муке ухватих за косу, кад они престадоше. Ваљда нешто са мојом фризуром није било како треба. Смоташе ме на земљу, ставише лисице, и тад дотрчаше и Дачић и Тома, ма сви живи, срећом још сам био маскиран! Каже Дачић: ”Пустите га, то је Кркобабић, наш партнер”, ма какви, не пуштају ти ни рођену мајку. Куку,  лежим го на ладним плочицама, не гине ми упала бешике, а још ми набили колена у крста, боли па убија. Тома поцрвенео, Дачић се ухватио за стомак, непријатна ситуација, нема говора. Тек кад је Клинтон жена рекла нешто на америчком, они ме пустише. Када се све примирило, кренуше они назад, а она се октрете, намигну ми и оде! Уф....

После су ме задржали амерички полицијаци и претили да држим језик за зубима, иначе ће ме послати на Кубу! У Гвантанамо!  Их, и то им је нека претња! Цео живот маштам о Куби, а ни Гватемала није лоша. Ал добро, урадио сам велику ствар за земљу, не бих сада да терам инат па да направим и штету. Покупих се и одох кући. Сутрадан је изашла слика у Политици а на њој сви намргођени осим Клинтон жене! Би ми пуно срце. Још кад Бил сазна, па падне у очај, биће ми још пуније. На жалост, о томе новине неће писати, али знаћу да је тако. После петнест година, освета је сервирана, а можда и боље што је толико чекала, па се у међувремену и охладила. Него, кад поразмислим није бре та Клинтон жена толико лоша, колико новине о томе пишу.  Мислим да би међу нама могло да буде нешто, да су какве другачије околности, и да не би оног развратног саксофонисте.