Удри мене а не Струнгмана!

Е мој дневниче шта ми се јутрос збило. Изађох ти ја да купим лебац и млеко како то и иначе чиним, и док сам ишао улицом, испред мене се испречи нека приказа, ма има два метра… и то у ширину, са дугом плавом косом и тамним наочалима. Немам си навику да се јављам непознатом живљу али овај ми се некако учини познато. А и не среће се толико често човек који је виши у ширину но што је широк у висину, ко нека краба!? Но, приђох ти ја бојажљиво да га подобро осмотрим, кад се на тренутак не обесвестих од изненађења!!! Па то је бре онај наш првак у дизању терета, што нас строго гледа са оних рекламетина по граду! Онај Струнгман! Сав бре изломљен, са штакама, гипсом на руци, и оном крагном око врата… ко мумија нека.

- Па јесил то ти црни Струнгмане, за тренутак сам помислио да си она певаљка Зорана, или она Бошкова бивша – Нада громада! Па чему та коса и хаљина?
- Ја сам Јошко, ћути да неко не чује.
- Па шта ти се десило црни Струнгмане, ко те тако унереди?
- Ништа ме не питај. Од кад сам се појавио на оној Авоновој реклами, свако мало ме пресретају разни лудаци, па бију не кажу ни здраво!
- Па што се ниси бранио, види какав си кршан момак?
- Ма пробао сам мој Јошко, ал ови не поштују никаква правила. Бију у главу, испод појаса, користе мотке, нападају с леђа, ма нефер скроз.
- Е па лако је бити јак на интернату мој Струнгмане. Лепо смо ти Бошко и ја говорили да не призиваш невољу а сад ти Ђавал крив! Него слушај, ево теби мој број телефона, па кад те неко буде дирао, ти зови, па ћемо Бошко и ја да га одеремо ко сироче наполитанку, како доликује. Туга ме да те видим таквог испребијаног, више личиш на какав плави патлиџан, но на човека.
- Хвала ти Јошко, поздрави ми Бошка и молим те, немој да шириш да си ме видео оваквог. Не би да моји виртуални другови сазнају за ово, неће ме лајковати.
- Ништа не брини, зна Јошко да чува тајну. Иди сад и одмори се, и немој да си вукао вагоне док се не опоравиш!

Е, шта му је то требало. Такав снажан момак, место да ради на некој грађевини, преноси клавире или савија метал он нашао да се бори за права угрожених. Не зна ти тај законе улице. Док си он попије оне његове астероиде, већ га пребили на мртво име. Срећом па познаје нас двојицу иначе ко зна како би се све завршило. Можда би се цео живот правио да је Нада громада. Но, све је добро, што се добро сврши. Сад да подгрејем сармицу, па на поподневну дремку а можда падне и партија мица са комшија Бошком.