Интернaти

Мили Бложе, паклених ли врућина. Иначе не верујем у теорије завере као што су нпр. оне о томе да шака људи влада целим светом, оне да су црнци потчињени и да је организовано њихово угњетавање, да ни Обама ни његова мама нису рођени у Уједињеним Америчким Државама, већ у Уједињеним Арапским Емиратима (мада ја ту не видим неку разлику)… Даље, да постоје Христови потомци, тачније да Свети Грал у бити није чаша из које је Исус пио на тајној вечери, већ СанГреал илити света крвца која тече у венама његових потомака, целу фаму око Илумината, али сам у ову, најактуелнију, да је глобално отопљавање започело и да ће да нас убије гигантски талас, заиста почео да верујем… Сећам се бре свог одрастања, четири годишња доба по којима је и она пица добила име (хех, ја сам је прво звао кватро ђони, јер ме је подсећала на ђонове разних ципела, а онда ме је једна од оних мојих, која је студирала латински исправила и рекла да је то уствари кватро стађони), па си више од пола године могао да се башкариш у мајици и панталонима, а да се не куваш, а ово сад… плач мајке Божје! После лета (које траје једно петипо – шест месеци) удари цича зима, а Богами, ова последња ми је тешко пала, откад сам изгубио на оној партији ајнца капут, свуд сам ишао умотан у ћебе, а како изиђеш из капута (ако имаш капут, хтедох рећи), одмах ускочиш у мокасине и бермуде. Ил Пакао, ил Смрзнут пакао! Не ваља како год да окренеш.

Ал не мења се само време. Мењало се свашта с временом. Имао сам среће да проживим један просечан средњи век радног човека и за то време, нагледао сам се свега и свачег, а надам се да ћу дочекати и дубоку старост и нагледати се још свачега. Ето, сећам се, кад сам имао свега седам година, кад је Линдберг  први пут победио Атлантик, а чини ми се ко јуче да је било. Убрзо након тога је лет око света био могућ, не за осамдесет дана, како је Жељко Верн предвидео, већ за један дан. Онда су уследиле свакакве новотарије и уређаје који олакшавају свакодневни живот просечном човеку.

Ал упркос тим олакшањима нешто је почело да ме мори ових дана. Не знам дал сам умислио јер ми је мозак заковрнуо од овог рада. Хех, спомињем рад, а нисам ни написао какав. Наиме, сређивао сам с мојим побратимом Јошканом улаз, па кад смо завршили кречење, лицкање, огласну таблу, итисон по степеницама и сл, бацисмо се, кад смо већ били у налету, и на Јошков подрум. Ух какав неред! Петнаис дана сам само радио, јео, пио и спавао, ал нисам незадовољан. Ни овај дневник нисам писао! А тек Јошко… Он је некако мекачкије грађе и лошијег здравља, свака два дана је падао од онемоћалости, моро сам миришљавим солима да га дижем из радничке коме! Ал смо барем задовољни! Ја што сам се нашо пријатељу у невољи, а он јер му је сад све уредно, зна где је шта! Неке гомиле ђубрета смо побацали, а пронашли смо и пар неких драгуља из прошлости, неке траке које смо правили када смо се упознали, неке снимке музике и видеа и слично… Све је сад то лепо сортирано, и лако доступно! Црни Јошкане, много је одавно тако…

Него, да се вратим на своје муке. Ево, да узмемо оног малог Јошковог за пример. Школово се, свира серпента (мада ни у моје време то није много значило), није прегрдан, ал, једноставно, не иде му с сукњама! Техника га уби. Заборавио човек како се прича. Све што ради је да се преко интерната дописује са цурицама, а кад их види-кнедла у грлу и ни да бекне. А ако шта и каже – усере ствар до краја! Причо ми је да му је у радњи женског веша пришла нека сукња, почела да флертује с њим, а кад јој се учинио умушеним и сумњивим, она му у шали шапну: “Ако поделиш са мноме шта си украо, нећу ником да кажем!”! “Јеестеее, украоо, дошо сам баби гаће да купим!”. Божетисвети! Ал, што је најцрње, ту није крај његовим бисерима! Кад га је оставила једина девојка коју је имао, он реши да је испрепада, да је растужи, или шта ти ја већ знам и уђе јој у стан, намонтира фол чвор на каишу и “обеси”  се за лустер…Та његова дође с посла, види Мишко мртав, завришти ко да је кољу и онесвести се. Комшија уто наиђе, чује врисак, види отворена улазна врата, мртвог Мишка, а не сме да га скине са лустера! Позове он и полицију, ова његова се у међувремену освести, а Мишко и даље не мрда. Дође милиоцанар, попне се на столицу, крене да га свлачи, а Мишко га погледа и намигне му. Сукња му се опет онесвести, ал и жандарм се онесвести, испусти га, те овај паде и сломи руку и ногу. Једва га Јошко и ја (углавном ја) нашим везама спасосмо робије…

Тако се у моје време нико норамалан није понашао. Кажем вам ја, компјутори су Ђавал! Одвлаче поштен свет у свој хаос. И онда-белај. Не знају момци да се носе са сукњама, не знају сукње шта да раде с момцима, како ћемо се размножавати у будућности не смем ни да помислим… А овог малог ми је стварно жао. Добра је душа. Не пуштам га без борбе! И то какве борбе-лавовске ако мене питаш! Сад идем напоље, и то по овој жеги, да нам нађем неке две пристојне сукње за састанак учетворо. Мишко рече да не морам да излазим, да је довољно да одем до неког од овиг интерната, и једном кад сам тамо, да се укачим на “фејз” или на “чет” и да могу и тамо да их нађем! Море јебали га интернати, илуминати и сојке из интерната! Све ми бре нешто не да мира! Негде и некад ми се у малом мозгу родило уверење, кога никако не успевам да се решим, да иза сваког имена Мала_Слатка, Сукња_Кратка и томе сличних чучи неки задригли брадоња из Опова са малим слатким који би да омасти брк, а данас нешто немам воље да таквог смрада маришем ко вола у купусу и приведем правди – не, данас спасавам Мишкову душу, а ово ћемо сутра…