Ј.Б.И – Случај мистериозног позива

Ех, никад не знаш шта доноси дан. Да ми је неко рекао да ћу под старе дане спознати да сам талентован за нешто, за шта целог живота нисам испољавао чак ни интересовање, рекао бих му да је безмало луд. Али, учи се док си жив. Тако је рецимо мој школски друг Кркобаба, под старе дане схватио да је талентован за политику и види га сад, не скида се са телевизора. Тако је и комшија Бошко пронашао да је талентован за председника кућног савета. Ваљда људи кад не знају шта ће, пронађу негде у себи да су талентовани за политику. Биће да тај таленат чучи у сваком од нас само га треба ископати. Ја још увек нисам успео а да будем искрен и не трудим се. Код мене је испливао један сасвим други таленат а то је таленат за истажитељство! Откад сам решио онај случај крадљивца сијалица, постао сам нашироко познат као истражитељ Јошко, а како свуда вучем и ону вуцибатину Бошка, познати смо као двојац Јошко и Бошко истражитељи. Замисао ми је била да по угледу на оног дрогоша из Енглеске, искористим Бошка за помоћника који би писао о мојим подухватима. Но, нити смо ми Енглеска, нити је Бошко доктор тако да се то убрзо изјаловило, али Бошко је остао веран пратилац иако не претерано користан. Елем пре пар дана десио се несвакидашњи случај, случај који је на први поглед изгледао безазлено…

Посетио ме Бошко једно јутро да ми се похвали како је нашао у кући онај бежични телефон без антене. Међутим док ми је објашњавао откуд њему та направа, зазвони аветиња неком чудном мелодијом и на оном њеном телевизорчићу појави се натпис “Бошкуленце зове…”. Хмм, смрдело је то на мистерију. Само су две особе које би Бошку тепале “Бошкуленце” а једна је он сам и стоји ту поред мене и не ради ништа, тако да осим ако није развио какву телепатску способност, по среди је нека друга особа које се представља као мој комшија! Одмах сам позвао унука Мишу да га приупитам за помоћ. Старомодан сам човек, још увек користим онај телефон са зупчаником, те се у ове нове разумем скоро ко Бошко у кујну. Миша се створио за непуних десетак минута те узе ону справу у руке па поче да је загледа. Окреће је, типка по њој, направи какав згађен израз лица, погледа у нас, па настави да типка.  Шта јој све није радио кад се коначно окрете ка нама и каже “Позив је дошао из Бошковог стана!”. Бошко пребледе ко крпа, био је сигуран да је закључао врата. Узех ти ја аветињу у руке, ставих двоје наочари па је осмотрих са свих страна. Неутренираном оку чинило се да је то обичан телефон али талентованом истражитељу одмах је запала једна ситница за око. На полеђини аветиње стајао је један ситан натпис, који је био све само не обичан…

Послао сам унука Мишу кући и послао по њему млади сир који купујем од тета Смиљке, да да оцу. Бошка сам исто послао на спавање и замолио га да сутра пре него оде да се отушира, тачно у 7:16 остави откључана врата и оде у купатило. После тога нека оде по основне намирнице и уредно закључа врата, како то иначе чини свкао јутро. Мало је негодовао, али је на крају пристао на све. Вратио сам се у собу да разрадим план. Сваком великом уму потребно је нешто да се фокусира. Ја, нит сам дрогош нит умем да свирам виолину, те сам радио оно што најбоље знам – решавао судоку! Све је било спремно, фалио је само један делић слагалице па да она буде комплетна. Опрао сам ноге и отишао да спавам…

7.16 ујутру… Отварам врата и нечујно улазим унутра. Чујем како вода жубори, брже боље отрчах у дневну собу и сакрих се у дводелни шивоњер који знам да Бошко скоро никад не отвара. Срећом па смо наместили часовнике један по другом, иначе је могло да се деси ил да затекнем закључана врата ил да затекнем голог Бошка! Ово прво не би било добро за истрагу а ово друго за срце! Елем, све је ишло ко подмазано. Изађе Бошко из куће и уредно закључа врата…Није прошло пет минута неко откључава… Све иде по плану! Ставих телефон у једну шаку а другу шаку савих у песницу. Убрзо зазвони аветиња и на екрану се исписа “Бошкуленце зове…”. Хах, све како сам предвидео. Пар секунди делило нас је од решења мистерије. Зликовац је вођен мелодијом телефона прилазио шифоњеру а рука склопљена у песницу све се више затезала уназад. Отворише се врата и песница излети и БАНГ! По сред носа, како доликује! Паде зликовац, расу се по сред собе!

Скоро све је ишло по плану. Као што сам и предвидео била је то Она, та друга једина особа која тепа Бошку “Бошкуленце”. Та која је имала кључ од Бошковог стана. Та која је била довољно дивља да снима односе са Бошком. Односе над којима се и унук Миша згрозио и за које јој је требао телефон са натписом “Цамера”. Та која је довољно дрска да се ушуња у Бошков стан и потражи изгубљени телефон као доказ њихове афере и искористи га како би дискриминисала мога комшију, сада педседника кућног савета. Све је Она то лепо замислила али није рачунала на једну ствар, на истражитеља Јошка, а ја да будем искрен, нисам рачунао на то, да ће доћи са браћом!

Куку мене! Кад су је видели обесвешћену на сред собе, насрнуше на мене као помахнитали! “Немојте људи, стар сам и беспомоћан!” викао сам ал не допре ни једна реч до њих, мора да су били удрогирани! Покушао сам да се закључам назад у шифоњер ал провалише кроз врата ко да су папирна. Пљунух једног у око па побегох под астал, па испод астала у ходник, па се устремих ка клозету. Ал врага, увати ме онај други за ногу па поче да ме тресе, мислио сам извалиће ми ногу из кука. Још ако дође и онај опљунути, уватиће ме за руке, развућиће ме ко хармонику. Не долази у обзир! Некако успех да скинем ципелу и отргнем се од насилника, те утрчах у клозет и закључах врата. Ал врага, прође овај и кроз врата од клозета! Па вражију му матер од чега праве ова врата? Срећом снашао сам се, те упалих врелу воду на туш и ошурих грмаља. Док се држао рукама за лице и запомагао ја га звекнух у мошње а он се пресамити ко неко осушело биље. Овај други кад је видео какво је стање, узе ово двоје под руку и побеже низ степенице, главом без обзира. Једва сам успео да га шутнем у дупе док је излазио… Погледао сам у руку а у њој је још увек био телефон!

Убрзо се вратио и Бошко и затекао хаос, али сам му убрзо објаснио шта се све издешавало. Каже могао је све да замисли али да се Мала (како ју је он звао) врати након што је ономад покушао да истера Ђавла из ње, то није могао ни да замисли. Био је толико задовољан што сам решио мистерију и спречио политички скандал да је хтео да ме унапреди у шефа тајне полиције коју је оформио у згради и чији је тренутно једини члан Роса Гестапо. Међутим, нема веће сатисфакције за истражитеља од решеног случаја, тако да љубазно одбих понуду и упутих се кући. Оставио сам му телефон и рекао да га се реши! Бошко ми је поручио да не бринем за инвентар, да ће све то поравити из буџета зграде. Био је то још један успешно решен случај моје маленкости, истражитеља Јошка. После тога сам легао да спавам, иако болног израза због ишчашеног кука, задовољан јер сам решио мистерију и спречио скандал који је претио да дестабилизује нашу зграду.

*Aк те интересује како је Бошко истерао Ђавла из своје бивше, можеш прочитати овде: Епилог (3. део)
*Ак те интересује прва авантура Јошка и Бошка, истражитеља с Церака, можеш је прочитати овде: Ј.Б.И - Истражитељи са Церака