Мили Боже, какво ме је изненађење стрефило овог Ускрса, мал не одапех папке од шока. Наиме, пошто сам припремио јаја за фарбање, прво их оправши у топлој води, замолио сам Росу гестапо да ми их офарба. Она се оберучке прихватила посла, и стварно је све одрадила како ваља, сем што је додала и свастике на белим круговима поврх оне дивне црвене боје што сам на пијаци купио од оног руса, оног, из династије Романових. Елем, Роса - луђакиња. Једва сам успео да их преправим. На некима сам направио да буду као шурикени, а на некима да буду попут руже ветрова. Боље после људи кад изађем на црту, на туцање, да мисле да сам нинџа или морнарац него да сам шиптар. Боље гроб него роб! Са овим ценама поготово... Ко је луд да узима роба кад парцела на Новом гробљу на црној берзи достиже цену и до седамнаис иљада евара. А за роба, те купи кавез, те купи посуду за храњење, те за воду, те кукуруз да не скапа од глади… Море марш у вражју матер!
Него, да се вратим на причу. Оде тако Роса, на вратима напела да ме цмокне ил да умре. Сад, рекао би неко, што да је не цмокнеш, ипак ти је офарбала јаја (или ти на немачком - сквидпрокво, на српском - ја ћу теби почешати леђа, ал да ме не оставиш да се чешем о рагастов) ал мало морген, ако ћеш тако да причаш, љуби је ти, ал да видиш прво како је грдна, одустао би од такве работе. Некад била симпатична, ал сад, овако остарила, ко Хитлер, само мало гушће брке од њега има. И дуже! А не ко онај фићфирић онако само под носем. И тако, док сам смишљао како да је изескивирам, док је она жмирила и пућила уста, зазвони ми телефон, ја финта левом – сељаци у кукуруз, залупим јој врата испред носа (надам се да је нисам по тинтари завалио) и отрчим да се јавим све певушећи Спасић Звонко, Росин одгонко, кад Врага! Спустили слушалицу! Таман се спремих да оспем паљбу по ужој и широј фамилији незнаног узнемиравача, кад се сетих чега ме је спасо. Уста ми се развукоше у осмејак и орасположих се.
Јаја готова, још да спремим кућу па могу да зовнем Јошка код мене на овај најрадоснији од свих радосних празника. Осећам понекад као да ме више од пријатељства веже за ту Наџак Бабу, ал никако да утврдим шта је, мада ме инстинкт никад није преварио. Кренем ја да макљам по троседу прахером, све ко Ђоковић, јунак дедин, форхенд-бекхенд, кад почеше да излазе облаци прашине. Спопаде ме неко гушење, ја куд ћу-што ћу отворих прозор, и кад споља улете ваздух, прашина покуља напоље, и ја дубоко удахнух. После првог удаха олакшања, засузише ми очи-а сврбе да умреш, почех да кијам, и да кркљам ко магарац. Поленска алергија! Проклетство! Откако сам се свико на овај градски смог, никако да ме заобиђе. А кад сам био деран, пливао сам по свеже покошеној трави и ништа. И онда је као боље у граду. Ма жвака за лудака.
Како било, вратим се ја троседу, ком сам мало раскупусао јастуке, прво у нападу гушења, па у нападу алергије, кад оно нешто се сјаји у њему. Понадах се да је можда моја давно затурена сребрна пљоска, ставих бриле, кад оно, није пљоска, метализе новбилни телефон. Откуд новбилни у мом троседу. Нико ми није долазио више од месец дана, осим Јошка и Росе, а они немају те скаламерије. Да није остао од Мале? Ма Врага, одавно смо ми завршили. Седнем ти ја за астал и кренем да га дрндам, баш ко што ме је Мала учила. Видим пише Именик, стиснем дугме и приказа се листа од не знам ни сам колко имена. Изаберем прво, стиснем зелену слушалицу. Па није Бошко врана. Зелено значи крени! Зови, телефоне! Није двапут зазвонило, јавља се нека сукња звонким гласом. Ја јој кажем, така и така ствар, ко си ти, Лутко, откуд утефтерисана у овом уређају? Она се куне да не зна. Кокетира, каже, можда можемо некад на пиће… Ја јој одбрусих, принципијелно, да не долази у обзир да јој одговорим пре него што размислим и да ћу је окренути накнадно и прекидох. На црвену слушалицу! Крени-стани! Стварно су бре блесави матори људи, као ово им све шпанска села. Можда отворим какву школу за њих...
Гледам ја тако даље апарат, преврћем га по рукама, кад приметих, у горњем десном ћошету екрана нацртана бактерија. Пали се и гаси, скоро празна. Уто запишта екран и виче, бактерија на умору, угасите мрежу! НЕ НА МОЈОЈ СТРАЖИ! Нико ником неће да гаси апарате за преживљавање. Бог зна да ја не би волео да их мени угасе да не дај Боже завршим на њима. Отрчим до оставе, извадим кутију Малиних ствари и у њој нађем неки штекер за струју. Укључим га, видим одговара улаз излазу, те накачим справу на њ. Батерија се зазелени! Браво зелено! Зелено значи крени! Осетио сам се као Бошко Просвећени. Потрчах до Јошка да поделим с њим ово збивање, понесох телефон са собом да бих му доказао да не измишљам, кад, док сам чекао да ми Јошко отвори, то чудо зазвони. На екрану се исцрта мој кућни борј. А испод пише Бошко. Мајку вам вашу, каква је ово мађија. Откуд ја у њем?!? Откуда ме познаје? И, најважније, ко је то горе код мене у стану и набија ми рачун за телефон?!? Уто Јошко отвори, ја упадох код њега и испричах му све у једном даху. Договор је био постигнут за мање од два минута. Ј.Б.И* су поново у акцији.
*Ак те интересује прва авантура Јошка и Бошка, истражитеља с Церака, можеш је прочитати овде: Ј.Б.И - Истражитељи са Церака
Нема коментара:
Постави коментар