Сан бр.1 - Марко у оковима

Ех, тај часни крст... Од кад се умало нисам удавио, пливајући за њим, почеле су да ми се догађају чудне ствари. Почео сам да сањам! Еј, ја  који нисам сањао ни кад сам био чељаде. Никад! Још у детињству, кад сви моји другови имаше оне ласцивне снове, па су причали ко је кога сањао и како, ја морао да лажем! Покушавао сам на све начине да призовем сан али џаба, кад ти нешто није суђено ту нема помоћи. Тако сам ти ја одустао од снова и до пре неки дан можда сам сањао свега пар пута у животу и то какве којештарије. Сви сањају да су авиони, да си гледају свет са висине а ја сањао да сам кртица!!! Еј кртица и то она механичка што прокопава тунеле. Само неко брујање и мрак! Мећутим у последње време почео сам чешће да сањам и то праве снове. Ето пре неки дан сам сањао да ме комшија Бошко наговорио да идемо код  њега у ону селендру и то са неким његовим мопедом. Још се нешто деренџао на мене, то на јави не би смео ни да помисли, одмах би радила ходалица! Елем, пошто си већину снова заборавим до јутра, па се жив изнервирам, решио сам да си пишем снове чим се догоде. Овај сан десио се малопре, те сам решио да га брже боље учукам у ову машину док је још фришак....

Ходам ти ја по сред неке равнице, равно на све четир стране, нема чак ни брдашцета, само се ту и тамо појави какав човек. Схватих да сам у Војводини. Нема шта друго бити... Док сам корачао равницом, уредно сам поздрављао ”Срећан рад паори, јел родио купус?” а они ни да бекну! Некултура једна, мада можда не разумеју српски! Обратим им се ја на њиховом ”Ајно, боклук вуга гадилук. Грнало жгадија јендек зубача? А листина?  Мандрк, до фратора!”. Ма какви, ни да се помере. Море, не морате да ме волите али ред је да макар отпоздравите, гидрани једни. Приђох једном не би ли му сасуо једну о кућном васпитању, кад се жив изнедих. Па то нису паори, то су кактуси! Сам сам себи смешан био што сам се свађао са тим бодљикавим дрвљем, ал из даљине, исте Лале! Тако ми и треба кад у сну никад немам наочале. Мораћу да почнем да спавам са ђозлуцима како бих их и у сну имао. Море, откуд кактуси у Војводини!? Мора да сам негде другне, ни сам не знам где. Наставих ти ја убрзаним ходом не бих ли стигао негде пре мрака, односно дана, мислим мрака у сну а дана на јави... Коначно појави се једна кућица у даљини, за трен ока сам био тамо. На трему је седео један проседи човек и клатио се у дрвеној столици. Прво помислих мора да је и то кактус, међутим није! Пришао сам не бих ли га боље осмотрио. Када ми се избистрио вид, умало нисам у несвест пао... Испред мене је седео, главом и брадом Марко...Марко Твен!

Опште је познато да сам начитан човек, што би рекли књишки ровац. Одмах сам га препознао, нема ко бити, баш онакав каквог га се сећам са корица Томе Сојера. Седео је и клатио се у столици а у руци је држао кубуру. Нисам могао да нађем погодну реч којом би му се обратио, кад он подиже главу и обрати се мени! Каже ”Драги мој Јошко, драго ми је да си овде, не би ваљало да си одузмем живот а да сведока томе чину не буде”. Их, како то поетично звучи.  ”Море Марко јеси ли полудео, зар да сад одузмеш живот после сто година спокојства?” одговорих. А он ће на то ”Узели су ми Реч мој Јошко а шта друго писцу преостаје ако му неко одузме реч? Данас реч, сутра реченица, прексутра цело поглавље! Боље да ме нема него да гледам како ми скрнаве мисли”. Сироти Марко, после ми је све испричао. Како су му дошли у кућу, везали га за столицу и тукли до зоре. ”Шта пише овде” а он каже ”црнац” а они узму па га омлате пет минута па питају опет ”шта пише овде” а он каже ”црнац” а они га скину па га силују, па питају опет ”шта пише овде” а он каже ”роб” а они сви аплауз па наставе да га силују...И тако док нису целу књигу преправили. Ех та демократија, знао сам да ту нешто смрди. Слобода говора и силовање приде! Овде ниси смео да причаш ал те бар нико није, да не кажем шта. Проклет да је тај, први роб председник Америке, сад ће сви следити његов пример, поготову ови наши. Већ видим уџбеник из историје а тамо ”Роб Ђорђе Петровић” или  седнеш у бирцуз а конобар те пита ”јесте ли за бело или роб вино”. Сачувај ме боже!

Кад сам видео да је враг однео шалу, подигох тон ”Главу горе Марко, да знаш шта су нама урадили не би ту драмио због којекакве речи. Поглеј нас, све сами белци а опет смо робови, што би рекли бело робље. Него овако ћемо ми то, ја ћу да си разгласим по згради какво је стање а они ће да разгласе по крају и тако ће да се разгласи по целом свету. Да лепо сакрију сви своје примерке Томе Сојера и Хаклбери финог па кад дођу да преправљају, немају шта да нађу а ти ако те поново довате, реци да имаш сиду, па да их видим онда!” А он ме погледа очију пуних наде па рече ”Одавно нисам чуо толико мудрости сазданих у једну реченицу. Бог те благословио Јошко, док је таквих као ти, слобода ће живети...” И онда је подигао кубуру у вис, и уз крик радости опалио у ваздух...

После тога сам се пробудио и сео да све то напишем. Чим завршим отићи ћу код Бошка да му испричам шта нам је чинити. Он јадан није чуо ни за Тому Сојера а камоли за Марка Твена али је велика трачара па ће он то најбоље да разгласи. Кад то урадим бићу спокојан јер ћу знати да се порука попут лепре шири светом. Задовољан затварам компјутор и ношен величином свога подвига , одлазим да правим доручак. У част моме пријатељу Марку, доручковаћу јаја и сланину!