Чаробњак из Воза

Ех Бошко, Бошко, ниси више ко што си некад био - високотолерантан. Стварно волим људе, поготово женске људе, али ме неке ситнице све више и лакше дотичу и избацују из колосека. Уствари, нисам се ЈА толико променио, колико су се променила ВРЕМЕНА. Да те добри Бог сачува. Вредности, праве вредности, које је друштво гајило и неговало су отишле доврага! Сад се величају лажни идоли, и кад то кажем не мислим само на онај хипијевски оркестар. Да, да, некад је било другојачије. Сунце је излазило на Истоку, а залазило на Западу, и то је био нормалан след догађаја, никад није могло да се деси другачије, па је и подразумевано да заслуге једног или другог није потребно ни помињати. А данас - Бог те видо - уобразио Исток да је незаменљив, па успео и друге у то да убеди. Као да постоји култ Истока. Поздрав им је, уместо тројства и светог крста, палац окренут на горе, који претпостављам показује смер у ком сунце изилази, а невернике проклињу на вечни пакао и, још битније, таму,  палцем који показује доле, у смеру сунчевог заласка... И оба геста најчешће пропрате неким разним птичјим оглашавањем. Те гугу, те крааа краа, те твиииттвиит. Ужас...

У неким другим идеологијама је проповедано да чиниш добра дела својим ближњима, а у овој, новој се, кад неког ко се оклизнуо и пао у смет подигнеш, надигне таква халабука, као да си, самосталним делањем спречио подизање трећег (или беше четвртог или петог-ко ће га упамтити) Рајха и да би те требало одликовати, као народног хероја. А ја ономад кад упадох у снег, ништа - само се дерњају: Види, жив снешко. Ђавлова је то работа, држе се једни других, и подижу се из сметова,  па се све диве један другом - Браво Сердаре! а овај му отпоздравља - Свака част Војводо, а оне који нису заслужили бар неки чин у тој њиховох никоговићкој и за ширу јавност затвореној војски, пусти, нек промрзну и пропадну у снегу кад су већ у истом завршили... Ех... Све ме то погађа...

А још више ме, неки дан, погоди Јошко. И што је најгоре, несвесно. Седимо тако ми и уз мице причамо и пијемо чај од Госпине траве и гасимо га ракијом, кад он поче. Оплео по селу и сељацима ко махнит. Сипа дрвље и камење! Ја пробам да га смирим, да му објасним неке ствари, ал он ни да чује. Ма, добар је Јошко, добар, иначе душа од човека, ал кад полуди, луд ко коњ. Ја му кажем, стани бре човече, таква и таква је ситуација, па и ја сам са села, а добри смо пријатељи. А он на то, ни пет, ни шест испали - Ал си давно дошао у град, па си се култивисао. Ја, онако повређен излетех из стана, уз, незаобилазно лупање вратима, и вратих се кући да мало промислим.

Испрва никако нисам могао да смирим мисли, па рекох, дај мало да пустим теве. Џорао сам канале, док не налетех на неку бркату бизговчину која виче Село гори. Ја помислих, да није случајно дневник? Па де бре крај оволиког снега село у пламену? Никад бре невоља не иде сама. У неверици одгледах то чудо, ал нигде пламена. У том стању забезекнутости одгледах неку Велику шараду, па четересосам сати свадбе што кад се завршило, схватио сам да нисам ни осетио како је прошло тих два дана. Испирачи мозга. Ништа ме није морило, ни глад, ни жеђ, нит, ме терало да мокрим... Уто сам схватио још нешто. Шта је Јошка иживцирало. Стрчао сам код њега и на његово: Бошкане -  (уз дужно поштовање) заурлао: САД ЋЕШ ЗА ПРОМЕНУ ДА ЋУТИШ И ДА ЧУЈЕШ ШТА ИМАМ ДА ТИ КАЖЕМ! Опљунуо си по сељацима, а ја нисам разумео, а што је најгоре НИ ТИ НИСИ РАЗУМЕО, да не мислиш на сељаке са села. Ти мислиш, драги мој Јошко, на сељаке из градског тевеа. Оно што је тебе навело на лудило није јадан ратар који обрађује земљу и гаји башту и стоку, и који ником зло нит мисли нит ради, неко онај бркати Кумашин са тевеа што лаже о пожарима. Није изгледа, мука, читао приповетку о чобану који је викао вук! А да бих ти показао, да не знаш о чему говориш, водим те на путешествије. Сад идем у гаражу, да упалим мопед (а имам онај лепи, идеални бемве, са корпом за балансера), а ти се пакуј, па идемо код мојих, да те упознам. НЕМОЈ ДА МИ УПАДАШ У РЕЧ! Ако цениш наше пријатељство, тако ћеш поступити! НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ МЕ ШТО ЈЕ МИНУС ПЕТНАЕС И СНЕГ ВЕЈЕ! ИДЕМО!

Уф. Док сам силазио у гаражу би ми мало жао што сам тако бурно реаговао, али морао сам мог најбољег пријатеља и побратима да тргнем  из бунила у које је упао и да направим неку квалитативну промену у његовом животу. Човек сам од мисије, а овај пут, мисија ми је кристално јасна! Идемо на село, променићу му мишљење и најважније - наћи ћи му неку сукњу. Хех, кад боље помислим, он је као оно Страшило - па да, и мислиће моји кад га виде онаквог  да сам нашао неког да нам буде Ајкара (најамник који плаши вране и гавране у пољу - а ни не слуте колико муке имам овде са оним враном гавраном - јака ми је он Ајкара), уствари и Лав, ма не и једно и друго, плус и Робот из оног филма. Недостаје му, срце - да воли, мозак - да смишља шта га боли и храброст - да, на пример, у реду за Бусплус карту, оном силеџији одоли. Их ал ми иде ова рима од руке! Како се беше бре звало то чудо?!?! ДА! Чаробњак из Воза! И возом има да идемо у родну ми Шумадију, ако она кршина доле не упали. Једино... Шта сам онда у целој тој причи ја? Она девојчица...?!? И то са црвеним папучама! Или можда оно кученце... Ех, шта све нећу урадити за добробит једног пријатеља! Мислим да сам заслужио палац горе!