Добро јутро, Нова годино

Прође и ова Нова година. Само кад су се они гилиптери са динамитима притајили на кој дан да може поштен свет да одмори. Како око заклопим негде пукне, сав се тргнем и разбудим. Био сам и ја некад млад ал се тад славило уз валцер и вино. Било је и тад оних несташних, који су пили вињак и држали руку на партнерки ниже него што то валцер налаже али нису малтретирали поштен свет. А и да се разумемо, поштовала се стареж. Да сам имао среће да тада будем стар, деца би ми доносила хлеб и млеко из продавнице а кад би неко био неваљао ја бих га штапом оплео и нико ми ништа не би рекао. Данас не смеш ни да погледаш дете попреко, одма у апс, још ако је неко циганче, куку, награбусио си. Зато ја ретко излазим а и кад излазим носим оне нове наочале што потамне па не види свет де гледам. Елем, дође и та спорна 2012. година. Нисам лаковеран али толико дробе о том смаку света да сам полако почео и да се прибојавам тога. Преживео сам ја тих смакова не зна им се број али није на одмет бити на опрезу, једном ће се збиља и догодити а ја ћу бити неспреман...

Јуче поподне сам ти сањао страшан сан. Уф, и сад ме ухвати дрхтавица кад се сетим. Ко да се стварно десило. Таман сам се био окупао, осушио косу и ставио мрежицу на главу кад поче нека бука, експлозије, сирене...ма хаос божији. Истрчавам из купатила, одлазим до прозора и имам шта да видим! Пожари, рушевине, трче људи ко помахнитали, гори небо, лете авиони... Куку мени, сто посто је почео смак света! Шта ми је чинити, дал да станем под рагастол или да трчим у пордрум, нисам паметан а још сам у пиџами. Упалих брзо телевизор, можда знају шта опширније. Упалим Први канал а тамо Слагалица, она поселдња игра, кад погађају ону загонетну реч. Пребацим на Други, тамо Скупштина, празна, све уобичајно као да се ништа не дешава. Па јесул ови људи полудели скроз наскроз? Вратим на Први, иде горе она трака и пише ”Почео трећи светски рат, опширније после Слагалице”. Куку, ко ће дочекати крај. Ова двојица се заблокирала, не могу погоде реч. Оно време никако да исцури. Па бога му пољубим, шта може бити ако је Морска, Речна, Језерска, Поточна - па Пастрмка волови неуки! Битно је да си наденуо шал и наочале за сунце, а кад је Бог делио памет ти си неку дрогу пио! Видех ја да је ђаво однео шалу и да ја жив нећу дочекати крај емсије, те огрнух мантил и кренух пут подрума ал како сам закорачио напоље поче нешто да звони, све јаче и јаче и јаче....телефон! Отворих очи, онако бунован, једва сам се дотетурао до њега а он престаде да звони. Тад схватих да сам све сањао! Сав сам знојав био ко да сам судоку решавао. Ваљда ми се све смантрало у глави па ме прогања у сну. И ови динамити напољу и смак света и ова криза, све.

Нову годину сам дочекао неславно. Не желим тога ни да се сећам. Све је кренуло празнично и лепо. Правио сам специјалитет, Рибић са резанцима зачињен ловоровим листом. Дошао комшија Бошко, мало смо се заракијали, донео неку брљу, тамо из оне селендре одакле је. Каже ”домаћа”, каква ли им је тек она што није...Окрунио сам га у партији мица, чисто да се зна да сам и припит неприкосновен. Одмах сам му прозрео намеру да ме напије и победи, ал није Јошко препелица. После смо одиграли један Реми и тад га увати нека манија да идемо на онај нови мост што се отварао. Мост ко мост, не видим чему толика хистерија али после ми рече да никад није видео отварање моста па ми га би и жао. Тамо одакле је, кад праве мост ваљда оцепе неко дебло па га баце преко реке и ето ти га мост. За такве мостове и не праве отварања. Дође попа, окади мост, пожели му да траје дуго, да га не изједу црви и готово. А овде најавили и онај ветромет, шампањ, музику а биће и онај председник града па таман да га питам да ли је простудирао мој предлог за клупице. Пристадох на крају да одемо тамо, Бошко се усплахирио као какво дете кад добије бомбон. Би ми драго што сам пристао, међутим сад се грдно кајем, не желим да се сећам да се то уопште и догодило. Али преживесмо и то је најбитније а што те не убије - ојача те, тако да купио сам си још коју годину живота.

Данас ми је био комшија Тонче са седмог. Живи човек овде од кад знам за себе а још није савладао падеже. Једва сам га шта разумео. Све у свему, од како је почео тај проклети избор за председника зграде, свакакви ме лудаци посећују. Јуче ми неко звони на врата, погледам кроз шпијунку, нема никог?! Отворим врата, оно тегла ајвара испред. Хмм, неко ми оставио ајвар а на њему налепљен број шест. Немам ти ја појма шта то значи ал ко год да је, хвала му! Мораћу само да позовем Бошка да га тестирам на њему, да није какав отров унутра. Ко још данас даје шта бесплатно без неке скривене намере? Елем, испратио сам Тончета и обећао му да ћу гласати за њега. То свима кажем, лакше ми тако него да слушам шта је ко замислио.

Ускоро ћу ићи код стрица Мите у Миријево. Слави, каже постали су ужи центар града па ваља прославити. Увели им ону зону за паркирање. Каже Мита, није црвена али полако, доћи ће и то. Засад су жута а могли су да прођу и горе, да буду зелена ал каже стрика ”то је за периферију”. Некад је то Миријево било поље кукуруза а види сад, центар града. Морам да видим и то чудо а и ваља се залити таква ствар. Унук Миша само што није стигао да ме вози, мало касни, вероватно се задржао на часу. Љуби га деда.