Невоља несаница

Драги Бложе, докле више ово време? Је ли зима или шта је? У моје време се знало кад је за гаће а кад за дуге панталоне. Ово данас, да те бог сачува ниси сам сасобом шта да оденеш. Једни кажу биће овако, други онако и кога сад слушати?  Пре пар година унук Миша ми наместио ону свемирску антену на кров, каже ”то деда гледај они не лажу”. Врага не лажу! Прошли пут су најавили некакав ураган, целу ноћ сам у подруму провео. Пробудио ме домар Мића, дошао да провери притисак у цевима. Кад ми је рекао да је напољу сунчан дан, скочио ми притисак на 200. Одмах сам звао Мишу да ми скине ту ђавољу направу са крова. Ови наши умеју да оману за пар степени, али ови свемирци не знају где бију. Од тад не верујем ни једнима ни другима...Развио сам инстинкт за време, осeтим у костима какав ће дан да буде.

До тог поподнева, Мића је већ свима по згради разгласио за мој случај па су ме нека деца завитлавала цео дан. Позвоне ми на врата и  вичу ”деда Јошко, деда Јошко, прорадио вулкан, брзо у подрум”. Чак су ми и камење оставили испред врата да их ставим у џепове да ме не однесе ветар. Лакрдијаши и нерадници, све сам их метлом најурио. Наравно, ни комшија Бошко није остао дужан. Дошао је на партију мица у кабаници, каже ”злу не требало, најавили су некакве јаке ветрове”. Помислих у себи ”и требаће ти, одуваћу те у мицама горе него кошава”. Тако и би.

Елем, било па прошло. Како је већ било подне, зваршио сам ручак, решио судоку и спремао се за поподневну дремку. Била је мртва тишина, чуло се само успављујуће жуборење у даљини... Жуборење које ме је одвлачило дубоко у сан... Соба је одисала каквим чудним мирисом. Што сам дубље и дубље тонуо у сан, звук је постајао све тиши а мирис све јачи и јачи и јачи... Куку, ЗАГОРЕ МИ МЛЕКО! Црни Јошко, шта учини. Док сам стиго до кухиње већ је све искипело , скорело се на шпорету, штету начинило. Брзо сам изгасио шпорет и отворио прозоре да направим промају. Тад се сетих да сам ставио да се греје млеко за белу кафу. Проклета бела кафа.

Сат времена сам сређивао неред у кујни. Ај што се запрљало, то очистих ал проклетој димчини не можеш доскочити. Сат времена је требало промаји да проветри кућу. Срећа да нисам заспао, могао сам се угушит у сну...

Како по правилу невоља никад не иде сама, само што сам све изрибао, нестаде струја. Већ је био мркли мрак, једва сам по осећају нашао шибицу и упалио свећу. Кућа се већ поштено охладила. Пришао сам прозору не би ли га затворио кад дуну нека ветруштина и док сам се борио да затворим прозор увати ми пламен завесу. Куку, букну завеса ко буктиња а онај ветар само је распламса. Опипавам у оном мраку не би ли неку чашу пронашао. Пипкам, тражим и  какву флашу напипах и сунух је директно на завесу. Куку букну ватра ко подивљала, обли ме нека топлота по лицу. У том стиже струја, попалише се светла и тек тад видех да ми у руци стопромилски алкохол. Шта ће он за име бога у кухињи? Тад шчепах једну вазну, напуних је водом и за тили час ватру угуших. Мрзим ватру. Исекох нагорели део завесе и затворих прозоре и дођох на ову писаћу машину да ово иксуцам.

Елем, све је добро што се добро заврши. Што каже пословица ”где ватре има и дима има”, могло је свашта бити...Срећом па ме трезвеност сачувала. Док пишем ову невољу која ме задесила, нешто ме врат боли, затеже ме кад окрећем главу, ваљда од стреса а и ладно, бога ми, у кући. Кажу неће палити грејање још пар дана јер је напољу топло, нису они рачанали да ће мене пожар задесити. У моје време није било тако. Ниси морао гледат прогнозу да би се огрејао, него кад залади, домар Мића оде у подрум, дода угља и свима лепо.