Да се не заборави

Ето, после кажу није битно… Ех, није битно! Ја одговорно тврдим да јесте и да се свака промена у микрокосмосу приказује и на већем плану. Један човек који одваја амбалаже и баца их у одговарајуће, за ту врсту ђубрета намењене контејнере, може да проузрокује промене у свести других, па да нам планета постане зеленија. А има и обратних примера! Ето, видиш, кажу, од јуче имамо новог прецедника. Додуше, и то је у малом. А у великом, ехеј, па ЈА! Постао сам Прецедник кућног савета. Додуше, има томе нешто више од два месеца, али исто се као и на овим изборима све одиграло пред крај месеца, и против мене је вођена прљава кампања, а и ја сам, исто као и овај прецедник у малом – НОВИ. Мислим, релативно стар сам, рекао бих, можда, у најбољим годинама, него до сад нисам био на тој функцији. Него, иако су ови избори били у малом, да ме погрешно не схватите, опасни су били, и једна и друга страна, бавили су се кампањом све у шеснаис, и све су ствари и ситнице помно испратили, а и туристи из иностранства су довели да их посматрају, ваљда су мислили да избори представљају какву својеврсну туристичку атракцију – ма Бога питај. Чак су и мене звали да се умешам, а то ме је већ бацило на муке… Него, да не брзам, почећу отпочетка…

Кренем си ја у суботу у посету код мог стрица Ђорђа. Дигнем се рано, око шест, одем до Центропрома, купим кафу - за стрину, од куће сам пон’о ракију за њега, и ударим штрафту пешице. Негде на пола пута, после једно три сата пешачења, увати ме нека жега, ух, да нешто попијем ил да мрем. Рачунам, ако сад станем, купим си воду, само ћу се знојити, има да упропастим парадно одело, па ти отворим ракију, дрмнем гутљај-два и потпуно окрепљен кренем даље. Успут сам, из преке потребе, попио још пар гутљаја, и лепо расположен пристигнао код њих, беше негде око поднева.

Овде би требало да напоменем понешто о мојим породичним везама и односима. Прво, да сам омиљено стричево дете. Воли ме, ја мислим, више од рођених синова и кћери и увек је говорио да сам ја перспективан и да је предамноме светла будућност! Увек је био проницљив, а како и не би уз сву ту животну мудрост, јер је један од најстаријих живих Срба (ако не рачунамо мог деду, деде-стричеве и оца), а и поред силних година, држи се прилично добро. Чим сам ушао, почеле су провокације. “О, изволите сести гос’н Прецедниче. Нешто сте ми се покондирили откад сте изабрани на власт. Па, да, дужност зове, ко има времена за своје ближње. Ох, видите, и ова ракија је начета, па нема шта, стрес је то. Јесте добро, да вас услужим нечим?!? Седи доле, оца ли ти очиног, кад кажем, што се не јављаш,  сунце ти калајисано пољубим,стрина ти је премрла од бриге, а ни мени није свеједно!”. Ту ја почнем да изврдавам, да му се правдам и да објашњавам и о мистериозном телефону, о обавезама, о свим мукама мог новог позива, о бризи за Јошка који је изгледа почео да поткрада благајну, ал никако да га одобровољим.

Напетост се мало опустила тек кад смо попили покоју (мени већ покоју плус покоју од раније). Почели смо да причамо о којечему, да се присећамо старих дана и таман кад сам помислио да је сва нестала, Ђорђе се наједном уозбиљио. Каже, морам с тобом да прозборим коју. Не брини се, све је у реду, нећемо да мајкавамо, немо да се бринеш. Ма није ни то, не треба пара живимо-колко прилике допуштају, нису нама апетити велики. Чак се лепо и слажемо, ја и стрина ти, него смо, бре, некако, хм… уф… како да га речем… излапели. Стално бре заборављамо ствари, а кад се договоримо да смислимо начин да тому проблему додијамо, ни пет минута не прође пре нег заборавимо. Ето, не знам ни сам како сам се сад сетио, видиш да сам сав ко ударен мокром чарапом, ал кад већ јесам, помагај, Синовац, ако Бога знадеш, оћу рећи, ако имадеш какву идеју! Ја на то одговорих ко из пушке: “Имам толико обавеза као Прецедник, да иако нисам излапео и ја заборављам! Зато – записујте! Све што вам падне напамет, па никад више нећете морати да се присећате и да нагађате је ли штогод требало обавити!”.

Уф, какав рафал похвала је уследио. Осећао сам се поноснијим него кад сам за Прецедника изабран! Каже Ђорђе, шта ћете да вас послужим, празнично сам расположен – ја љубазно одбих, а стрина пожеле сервиране три кугле сладоледа, а онда му рече – запиши, да не заборавиш. Он се мало љутну, ко вели, шта има да записује, запамтиће за толико, онда стрина рече да оће и шлаг и јагоде, а он јој одбруси да није нека дртина и да и толико може да упамти без плајваза и артије и измаршира у кухињу. После петнаестину минута и гомиле звукова који нису ни подсећали на припрему сладоледа он се врати, сав поносан, са два јаја на око и шољом јогурта! Нисам могао да верујем! А ако ме је то изненадило, мал се не онесвестих кад стрина проговори: “А тост??? Лепо сам ти рекла да запишеш!” Изговорих се умором, изљубих их и пешице кретох кући.

Дома сам пристигао око једанаис, седох да мало одгледам теве, а следеће чега се сећам је да ме је из сна пренуо телефон. Каже мушки глас, сав меден, гос’н Прецедниче, молим Вас да ми помогнете око избора, фрка је, тесно је, сваки глас је битан. Ако бисте били љубазни да ме препоручите вашим бирачима. Ја нешто промрмљах, онако бунован, он се захвали и спусти слушалицу. Само што сам спустио, звони телефон опет. Каже, молим Вас, знам да су већ звали, али ево, и ја, по завичајној линији да Вас замолим исто, хвала - довиђења. А ја – у чуду. Видим, мора да се дела, а времена мало, избори су данас! Одма скочим, зграбим парче артије и напишем да сазивам хитан састанак кућног савета у дваистог маја у подне, јер нам прети катастрофа од пуцања цеви и плављења станова, нагласим да су сви обавезни да понесу личну карту и налепим је на огласну таблу. У подне, сви из зграде ту. Забринутост им на лицима. А ја кажем да сам успешном интервенцијом успео да решим потенцијалну катастрофу и да бих им као њихов, демократски изабран Прецедник, био страшно захвалан ако би били љубазни, да кад су већ сви ту, изађу на изборе и потпомогну ширење демократије и у другим заједницама, а не само по нашој згради. А кад ме запиташе, за кога да гласају, ја рекох да не би било демократски да им ја то кажем! Сви то углас поздравише и кренуше ка месној заједници. И ето, није то ни испало тако лоше, чак ме цене и као демократског прецедника, а видиш, Врага би све то тако било, да нисам заборавио ко ме је јутрос звао!