Прљави стари град

Какав температурни шок! Море, уз све предострожности које чиним, чуди ме да сам још увек жив. Дваест степени разлике у једном дану и много млађи једва преброде а не ми, већ помало остарели. Џаба ми сав лук и вода и остале народне сплачине кад ми тело мисли да је триест степени, а оно врага. Не смем да промолим нос из куће. Заваравам огранизам да је још увек топло. Подгрејао сам уљани радијатор и активирао електично ћебе, а чај пијем из чаше да организам мисли да је вода. Кажу све је у глави, а најтеже је заварати сопствену. Некад мораш да се убедиш да нешто ниси видео или да си глуп, не би ли боље прошао, ал мукотрпан је то посао, осим ако ниси професионалац, што ја, нажалост, нисам. Елем, док сам копао по старом шифоњеру, тражећи проклето ћебе, десило се нешто што ме је вратило пар деценија уназад, заправо у педесете године прошлог века…

Копајући по дубинама дрвеног складишта, случајно пронађох своју колекцију плоча и стари грамофон! Времешна машина још увек је била функционална, међутим временом сам је све ређе користио. Што сам дубље газио у старост слабије сам чуо, па је оно силно пуцкетање почело да ми пара уши. Једном сам га замало и продао. Онај чвакнути Лав-Милан из зграде нудио ми је силне неке новце за тај грамофон. Мора да га је побркао са нечим другим, чим је толико пара нудио за ту старудију. Но, ипак га нисам продао, везао сам се с годинама за ту направу па нисам имао срца да је се одрекнем.

Елем, још од малена сам одгајан као незнабожац, те се никад нисам плашио Сотоне или веровао у Деда Мраза. Међутим, како сам од вајкада гајио интересовање спрема математици, а и свршио сам школу за рачуновођу, дубоко у себи веровао сам да по теорији вероватноће, негде у васцелом свету мора постојати макар још један овакав Јошко. Е, ја сам га богме и пронашао и то управо уз помоћ тог старог грамофона…

Био је то почетак педесетих година. Милка и ја смо почињали да се забављамо и највише времена друговали смо на новобеоградској обали Саве. Тада је тамо била мочвара, тек је кренуло да се диже насеље, а ми смо проводили дане и дане љубакајући се испред зидина фабрике.  На месту где смо се први пут и срели, посматрали смо реку и удисали смог оближњих димњака, сањајући о заједничком сутра… Били смо млади и заљубљени…Ех, кад се само сетим. Данас ми смета кад неко дувани на тераси поред, а тада сам удисао димчину из пароброда који су пролазили Савом и отпоздрављали бродском сиреном, два цвета на џађавом плочнику београдске топлане…Милку и мене…

Годину дана доцније, рођак брата мога оца, који је био какав дипломата, донео ми је са пропутовања по Енглеској поклон. Метални, црни грамофон и једну плочу! То је бре било светско чудо. Сећам се ко данас, био је то Гарард из 49. године а уз њега и једна плоча на којој је стајало масним словима - Евван Маццолл! Није нам било по вољи да ломимо језик са толиким истоветним словима, те смо га прозвали Иван Мацола. Елем, тако смо ти ми данима слушали Ивана Мацолу и уживали у звуку енглеске механике. Било је после и каквих других плоча, ал прва плоча заборава нема, нешто као први пољубац или први аутомобил. Јадни Зујко, кад се само сетим… Рођака нисам видео пар година јер га је дужност одвела на други континент.  Кад смо се коначно срели једног лета ја га приупитах да ми преведе о чему то збори Иван Мацола у мени омиљеној песми, пошто Енглески нисам знао ни да бекнем. Одслуша он песму па рече: “Пева о томе како је упознао своју љубу поред реке и како је седео испред фабрике и љубио се са њом. Како је сањарио и удисао пролећни ваздух, слушао звуке бродских сирена и све то у прљавом старом граду…”

Сећам се ко да је јуче било колико сам се саблазнио. Као да је причао о Милки и мени! Иако сам истински веровао да постоји тамо неки Јошко, чак је и мене изненадило да је тај неко имао и своју Милку. Енглеску Милку. Годинама сам планирао да отпутујем и потражим Ивана Мацолу, моју сродну душу, моје енглеско Ја, али такво је време било, није се могло. После сам заглибио у породичне проблеме па сам све те планове ставио у какав запећак. Кад ме је Милка коначно оставила и отишла за поштара био сам љут на Ивана Мацолу јер ме је константно подсећао и будио старе ране, па сам га затурио дубоко у ормар. У међувремену сам му све опростио али сам некако изгубио жар да превалим толики пут не бих ли се срео са њим. Вероватно бих спознао да је и њега оставила његова Милка па би тако он и ја , седели негде пред зидинама какве фарбике у неком енглеском Београду и питали се где нам је памет била. Ко зна како би на то реаговали пролазећи енглески пароброди…

Иван Мацола – Прљави стари град