Академик Јошко

У мојој фамилији вазда су сви били какви људи од заната. Морао си да имаш макар један занат у рукама, а каткад и два-три. Прадеда ми је био ковач, нашироко познат у целом селу. Нема коња којег тај није поткивао. На крају је и скончао тако што га је коњ ритнуо по сред тинтаре док му је баждарио копито. Деда ми је био врсан обућар, шио чизме за ускоке и хајдуке. Наводно је једна серија чизама била фелерична па се један цео одред хајдука смрзао у шуми јер су им чизме пропустиле воду! После тога се деди загубио сваки траг али је отац од вајкада причао да је по среди била саботажа дединог полу-брата који је после преузео тај посао. Но, није се ни он дуго задржао јер је убрзо други вод хајдука преклао чопор ласица а за то су оптужили дединог полу-брата јер је поставу чизама обложио перјем од кокошака што је наводно привукло ласице. Отац ми је био првокласни глодар! Тај је оглодао пола краљевског намештаја и то у оно време када није било машина да то раде. Међутим, стално је био прекривен пиљевином и од малих ногу ми је понављао “Учи Јошко, учи, да не будеш прекривен пиљевином и ималином ко деда и ја” и тако ти ја послушах очев савет и прекинух породичну традицију зарад школе…

Елем, остало је историја. Завршио сам гимназију а убрзо и вишу школу за рачуновођу. Цео радни век провео сам у разним државним комбинатима, где сам радио у струци и поштено завредео ову цркавицу од које и данас живим. Елем, у последње време све се бре изокренуло наглавачке. Трпим ти ја већ дуже време неправду, али јуче је кап прелила чашу. Прво, кад је био онај попис, пита мене онај синовац “стручна спрема?” а ја кажем “виша” а он се онако сав стужи, па ме потапша по рамену да ме утеши. Каже “нема везе деко, битно је да си ти жив и здрав”. Море, само што га нисам опаучио писклом међу рогове и избацио из куће. После пар недеља звони телефон а тамо нека госпоја пита да ли сам вољан да одговорим на нека питања, раде какву анкету. Ја пристадох а она, ко гром из ведра неба приупита “да ли имате факултет?”, ја одговорим “немам” а она промени тон па рече “ништа онда, радимо анекту са академским грађанима, хвала на сарадњи” и спусти слушалицу! Еј бре! У оно време, кад сам завршио вишу школу, гледали ме у крају ко да сам изумео ватру а ова ми сад спушта слушалицу ко да сам какав кочијаш! Елем, последње што се десило, била је та кап! Звао ме комшија Славко да прославимо пошто му је син докторирао. Каже мало је окаснио али таман ће  да му споје славље за докторат и 26. рођендан! Море, отишао сам из пристојности али боље да нисам. Само што сам ушао, приђе ми Славков мали и каже “Добар дан комшија Јошко, драго ми је да сте дошли, ово је моја девојка, докторка Милица” па ме упозна са неком слинавицом, која једва да је имала дваест и кусур година. Стајао сам сам стране, пио воду и посматрао како су пристизали гости… “Ооо честитам докторе” каже неки мамлаз на улазу а овај му одговара “хвала докторе” и узима коверту коју му овај даје. Докторска посла! Елем, од силног докторисања ми се заврте у глави, а и нисам могао да жмурим пред толиким митом, па сам брже боље отишао кући.

Море, где иде овај свет? У моје бре време докторе си могао на прсте да пребројиш, ко данас поштене политичаре. То је бре била права реткост. И то човек заврши факултет, па ради, ради, ради па на пола животног пута постане доктор. Па онда кад га сретнеш на џади, скинеш капу и поздравиш га како доликује. Ово данас прво изучиш све школе које постоје и онда кад треба да радиш, нема посла! Седиш кући и дрогираш се! А кад ми цркне бојлер, нема ко да га оправи па морам да купујем нов! Где је ту логика? 

Море како је кренуло, има за дваест година сви да буду доктори, да се издржавају од моје пензије и да ме третирају ко да сам полуписмен! Не долази у обрзир! Решио сам да се дошколујем под старе дане! Кад је могао онај политичар, онако брзински да заврши факултет и поред свих државних обавеза па ја ћу да га завршим дупло брже. Имам си времена на претек а мозак ми и даље ради ко сат. И онда кад си добијем написмено да сам свршио факултет има да се шепурим по крају ко паун по золошком врту. Јест да ћу и даље доручковати попару и палити бојлер кад је јефтина струја, али ћу макар уживати у својој новој плочици на вратима, на којој ће стајати – Академик Јошко.