Видојка

Десила ми се најчуднија ствар. Просто да се човек запита да није све којим случајем снио ил умислио. А онда, пак, некако све има смисла, и ова масница од уштипа је ту, где и треба да буде, па мислим да се ипак збило. Ех... Ко ће га знати. Све је почело пре неки дан. Комша Јошко ме је ангажовао као приватног детектива да му помогнем у случају Церачког Прометеја. Наиме, неко је у згради крао сијалице, а Јошко је, онако предузимљив, решио да томе стане на пут. Ја сам му прикупљао доказе, што се показало као врло компликован посао, али смо, захваљујући првенствено мојој сналажљивости и методичности (ајде де, да не будем себичан, мало и захваљујући Јошковој проницљивости) на крају, напредном... (како се беше каже? - а да) фористичарском анализом утврдили ко је починилац. Нећу да упирем прстом и да помињем поименце јер га још нисмо преслишали да извучемо признање, али, рекао бих да је оном Ли Марковићу, јапанском ковачу, одзвонило. Као и да му је сав труд око текуће изборне кампање узалудан, јер ко ће нормалан за њега да гласа кад се прочује да је осуђивани деликвент. Хех, јесам шашав... Ко да би неко нормалан гласао за њега и да није!

Елем, по завршеном случају, тачније по тачно и потпуно утврђеном чињеничном стању, нас два стара детективска вука, као што и приличи, решимо да залијемо којом љутом. Кад оно - шипак. Нема Јошко ракије, само неке ликере и вина. Ко цурица. Одем си ја брже-боље до стана и извучем из породичне резерве, коју сам чувао за посебне прилике, баш као што ова беше, флашу шумадијске комовице - коју је пеко још мој наврдеда, Видоја. Причало се по селу да му је крштено име било Зоран, ал да је још ко младић имао неке халуцинације, дал од испарења од ракије, дал је јео бунике, Бог те пита, ал ишао по чаршији и свако мало, викао би видо ја, видо ја. Па му тако и остало. Зграбих ја флашу Видојке, те се врнух до Јошка да наздравимо. Никад ме брже ракија није ударила. Као гром. И то само што сам лизнуо пету чашицу. Заманта ми се у глави и одједном почех да видим свет неким другим очима...

Као да је време стало. Јошко седи замрзнут са чашом на пола пута до уста, ко да се, не дај Боже, шлогирао, а ни из чега се, негде мало иза њега, уобличи нека  приказа, и запути се ка мени. Кад ми приђе скроз близу, ја видех да је сукња, да има повез на очима, мач у једној, а теразије у другој руци. Уштинух се да проверим да не сањам, ал ништа, ја запнем јаче, масницу сам си направио на руци, ал врага, она ни да мрдне! У том трену ја укачих да је дама која стоји предамном Правда, а она прозбори и глас јој се заори попут грома  "Нисам задовољна!". Потом нестаде на волшебан начин, као што се и, који трен пре тога, појавила... Све се наставило. Као да се ништа није ни десило. Јошко је попио гутљај ракије, наставио да прича о подухвату који смо извели, а ја, гледам и слушам, а не видим и не чујем. Изговорих се да ми није добро, па кретох ка стану, на пола пута се предомислих, па изиђох до Калемегдана, да проветрим главу.

Не знам зашто се каже проветрити главу. Мени кад год то урадим, место мисли да се рашчисте и нестану, оне почну да се роје. Што ли ми се онако гневна Правда јавила? Да нисмо погрешно Лија оптужили? Да нисам нешто кога оштетио? Да нисам коме зло учинио? Реших да ми такво понашање не приличи, па почех да размишљам разложно. Видојка је била иницијална каписла. Видојку је Видоја пекао. Видоја је био ударен мокром чарапом. Мајку му, да нисам и ја мало опаучен? Ма нисам, нема шансе! Да видимо даље... Шта ли сам могао да урадим, да навучем гнев на себе??? Идиоте! Видоја је викао видо ја видо ја! Значи, ствари које је "видо", су се дешавале касније! Значи да се ово питање, по коме ми се Правда обратила - из будућности!!! Добро, Правдо, знаш да сам слаб на сукње, потрудићу се да будеш задовољена! Шта год да буде било потребно!

Мало растерећен овим сазнањем, а с друге стране, везан новим обећањем кренем ти ја ка кући, кад оно, на сред улице, неки буздован средњих година бије жену. Не гледа где удара. По глави, устима, носу, рукама, ногама, ребрима, ко да је боксер који се спрема за олимпијске игре. Са стране стоји неки никоговић и са највећим интересовањем све то посматра. Мрзим силеџије и таман бацим презрив поглед немом посматрачу и кренем да оној волузгари  покажем његовог Бога, кад ми у глави зазвони " Нисам задовољна, нисам задовољна!". Противно свим нагонима, застадох и почех да размишљам. Ко зна шта му је згрешила. Можда је ове батине и заслужила. Можда није праведно да се мешам. Можда је шврљала около, па му нарасли рогови, можда му пропила и прокоцкала имање, можда је била мушко па му до сад није пријавила, можда, можда... Док сам ти ја тако размишљао и покушавао да се обуздам, наиђе неки младић, ко од брега одваљен, угледа ову гнусну сцену, баци презрив поглед мени и оном другом што је стајао са стране, скиде јакну и поче да лема овог што је до малопре тукао жену. Жена устаде, отресе прашину са себе, поправи косу и збриса колко је ноге носе, а овом што је тукао можда не би речено, али би суђено. Бије овај млади ко Илија, по глави, устима, носу, рукама, ногама, ребрима, све му враћа, само двоструко. И таман кад сам помислио да је ствар готова, да је за средовечног рат изгубљен, низ улицу наиђе отац са дететом. Види неки младић бије старијег човека, остави дете по страни, па навали на овог младог. Сад двојица ударише на једног, а зна се, два лоша две среће грабе. Овај надвладан поче да се повлачи и да трпи батине. Таман кад хтедох да се умешам, да кажем доста је, наиђоше жандарми, један од њих доби ударац у том комешању, па сви повадише пендреке и одраше их од батина сву тројицу заједно. Наједном се човек сети свог детета те се врати њему, онај младић устаде, поправи крагну на кошуљи, а други човек се изгуби, ваљда тражећи своју жену. Жандарми вратише пендреке у футроле, а онај један притиште марамицом место где је добио ударац. И то је било то. Све се одвијало као да се ништа није десило, ја избегох батине и Правди беше удовољено.