Деда (и) Мраз

Благи Боже, оштре ли зиме. Мада, није тако деловало, по том питању, с почетка. Ал превари нас. И ајд нас што превари, мучене грађане, него превари и ове јадне путаре. Нису, кажу очекивали снег у фебруару! Изненадио их, па су касно почели да се боре против њ. И сад, улице  затрпане, не мош ни вамо ни тамо. Мораш да се довијаш на најразличитије начине. Мада, обрни, окрени, довијао се, или не, кад овако удари невреме, једина нада ти је да те која мука не натера да изилазиш из топлине стана.

Мада, убрзо за мећавом је уследио и  доказ да, у животу, невоља никад не долази сама. Престало да ради грејање, што је на ову ладноћу споља још додатно погоршало ситуацију. Једина утеха је, што га нема у седамдес иљада станова, па ниси сам у својој муци и некако ти лакше кад знаш да се и други смрзавају. Мада, не кажем, ја сам још и добро прошо. Па није Бошко врана, одма сам, док му је још било време, навуко жалузине и набио крпе међ прозоре и под врата. И јошт ми је, кад је прошли пут ишо у повећу набавку, онај неспособњаковић од Јошковог унука купио сијалице од сто свећа. ЕЕЕЈ, сто свећа. Сећам се да сам си мислио, шта ће ми, мајку му сто свећа у стану? Да ми избије пожар од притиска на инсталације? Чита се под свећом, може се кувати на две, а овај дрипац ми, ни мање ни више, узе цео пакет од по сто. Е сад ми је то добродошло! Заменио сам свуд по стану сијалице и место дваис и четерес вати  ставио ове од по сто! Греју, милина једна. А и мало ми светлије, онако са нормалним сијалицама и навученим жалузинама, бејаше мало депресивно. Слава му!

Таман ми се учини, биће добро, преживећу, само да не нестане струје, кад не лези Враже. Од оноликог физикалисања (узи лотре, попни се на вр, одврни сијалицу, сиђи доле, узми си другу сијалицу, попни се на лотре,  заврни сијалицу, сиђи доле, помери лотре, провери ради ли сијалица, однеси лотре до следеће локације, па ајд Јово наново) огладнех. Отворим си фрижидер, а у њему, ко у пустари. И то леденој пустари. Ништа! А лади стан! Брже боље залупих врата и бацих се на размишљање. Па да, откад је Мала отишла, нема ко да ми кува, а нешто нисам имо воље сам, па сам само јео леба и млека. И помало соли. Куд ћу, што ћу, кренем да се облачим, слојевито, видим да је Враг однео шалу, напољу опасан минус, те кренем до продавнице по неке намирнице. Из стана сам изашао брзо, као сенка, и за собом сам турио оне крпе под врата, са спољне стране (ваљда нико неће да их дигне, у том циљу сам и ставио подеране гаће и то искоришћене), да се не лади, а противно својим уверењима, оставио сам и сијалице упаљене свуд по кући, да греју и док нисам ту.

Спустих се некако до приземља, кад од онолике белине-шок! Нисам мого на очи да гледам десетину минута, док се не привикох. А онда их спазих! Па мајку му стару, зашта плаћам онај инфостан и одржавање зграде, снег на степеницама толики, да се мучене ни не виде. И то још није рано било, субота ујутру, можда беше који минут пре шест сати. Нико није ни прошо, држи се свет моје теорије, па ни не изилази из куће. Видех да ћу, као и толико пута у животу, бити пртилац кроз муке које живот представља преда нас. Полако, смирено, почех да у оном смету ногом тражим крај првог степеника, кад ми се, ђаво га однео, увуче, између чарапе и дугих гаћа и трже ме. То ми поремети концентрацију, изгубих равнотежу и смандрљах се низа степенице. Разбио бих се ко дулек, да није било толиког снега, а док сам се дизао, наиђе отац са дететом, а балавац вришти, на сав глас, ВИДИ ТАТА, ЖИВ СНЕШКО БЕЛИЋ. Море, дао бих ја њему живог снешка по лабрњи, а и рекао бих пар речи оном слинавцу од његовог оца, него ми толко ладно би и сав сам тако мокар и никакав био, да пожурих-кад сам већ доспео до краја степеница, до киоска, по намирнице.

Немамо хлеба, није могао да прође доставни камион... Дал сам добро чуо, да ми није снег пореметио слушни апарат? Како бре? Нема леба? Па јел то животна намирница или није. Како да преживим? Она краветина ми уто понуди неке крекере, и грисине, а ја јој одбрусих да нисам папига, па изиђох и залупих врата за собом. Од силине удара, сав снег који се накупио на тенди, повише врата, ми се сручи на главу, а велики део и заврат. А ко за инат, опет прође онај Мали са Оцем и дерња се, ВИДИ ТАТА, ЈОШ ЈЕДАН! Уфффф. Има дана кад је боље не устајати из кревета.

Дођох кући, огрејах се под лустером, распрострх ствари да се суше, а све време ме је мучила иста мисао. Зашто ли је Мајчица природа наместила да снег увек пада кад је ладно? И то још овако кад је цича зима, па му на памет не пада да окопни већ изазива недаће људима. Требало би да,  као и сладолед, снег пада лети. Кад упече звезда, па почне да се топи асфалт, лепо намрче се облаци, па удри. Инстатнт обарање температуре. И почне, тамо негде, предвече, до по ноћи се испада, а до јутра ко да ништа није било, само десет степени ладније. И има хлеба у изобиљу. Ех, пусте жеље...