Мост и пакост (део 2.)

Де сам беше стао... Новогодишње вече... Вечера код Јошка... Ах, да, кренусмо ка мосту, да видимо то чудо инжењерства, а и да се мало промувамо међ светином. Не приличи нама момцима да проводимо ноћ сами крај тевеа. Па чак и ако је ракије у изобиљу (а јест је било, и то какве, сам сам је пеко). Међутим, да будем потпуно искрен, а сада, када је све готово и мост је сигуран, могу си то да приуштим, прави мотив због ког сам тог, судњег, триеспрвог децембра двеиљадеједанаисте, предвече кренуо ка мосту је тај што сам имао неки лош осећај, неки немир ми спопао стомак. А никад ме стомак није преварио. Показује опасност тачније нег што ми уши показују висок притисак! У овој земљи бре људи све пребрзо забораве, па чак и ствари које су се скорије догађале! И лепе и ружне! Заборавише и сву Милосрдност англоамеричких Анђела. Како онда да не забораве поклончиће као и честитке које су  Савезници исписивали око новогодишњих празника, када су нам их, пре скоро седамдесет година слали авионском препорученом поштом...? Страдало од Деда Мразових небеских поклона више Срба него Шваба, ал било, прошло, заборављено, опроштено... Хех, ал није Бошко луд. А ни глуп! Волим бре ову Земљу свим срцем! Све сам им запамтио! Него, нисам хтео да плашим Јошка, док још нисам био сто насто сигуран, па сам набацио свој шармерски осмејак и најопуштеније што сам могао, кретох са мојим пријатељем у одбрану Србије од Турака, Потурака и осталих Душмана!

Кренули смо сигурним кораком ка одредишту, вођени, наводно непогрешивим, инстинктом мог саборца, а ја сам се ипак све време у себи ждрао што нисам понео неку мапу (бар топографску, може нам затребати) него, нисам хтео да увредим Јошка, знам како је сујетан. Из истог разлога ни опрему нисам понео, да га случајно не наплашим. Но, не вреди плакати над просутим млеком. Отворио сам четворе очи.


Тако ти ја зверам лево-десно, испред и иза нас и кад смо пришли на око петсто корачја до моста, приметио сам у сенци неког зида шачицу онижих људи, високих ко деца, један другом до рамена, замотаних у капе и шалове, како пакују и препакују некакве динамите, злокобно се цере и све време гледају преко рамена да их неко не мотри. Мозак ми уђе у мод дешифровања ситуације, прво помислих Пигмеји, а онда се насмејах самом себи - они су још нижи, и не би им требале маске, црни су ко ноћ. Боље би били маскирани голи него овако. Следећи на реду - Патуљци, реко, можда их повео онај са тевеа у револуцију, доста им кафеза, а онда се сетих... Љутог противника у изборној кампањи за Председника кућног савета, оног Ковача из зграде, оног Јапанца, Ли Марковића. И његове врсте. Одмах сам схватио да мора да су у питању неке десантне јединице јер  приметих да су за собом повели и опрему за преживљавање у тешким ситуацијама. Два кучета и маче. Не презајући ни од чега, они ће их користити као свежу храну, уколико се деси да буду притиштени од стране непријатеља, и снабдевање им буде онемогућено. А пошто живе од пола шаке риже дневно, са два кучета и мачетом могу да преживе месецима...

Дакле, Кинези су решили да дигну мост у ваздух. Вероватно због тога што су љубоморни што имамо овај дивни Мост преко Јаде, па сумњају да ће њихов који треба да дигну (не знам где, само знам да га ваљда дижу) бити лепши и бољи! Лепо сам ја рекао. Нова година је право време да те издају савезници... Е нећемо тако! Ја скретох Јошку пажњу на све то, а он, мртав ладан, ми рече да сам параноични старкеља. Пређем преко тога јер није био тренутак за расприке и одлучим лепо да се притајим и да наставим да мотрим и уто стигосмо до моста. Тамо се неки пубови раштркали, кажу не мож на мост деда, не пре поноћи. Ма какве црне поноћи, тад може бити касно. Убедим ти ја уз много муке Јошка да се ми ипак неопажено провучемо на мост, па ћемо га оданде већ бранити некако. Вештином стеченом у безброј акција крадења џема из нише, у родној кући, мајци пред носом, кренем ти ја да проводим Јошка и себе кроза барикаде и пубове, крећући се у слепим тачкама ока свих који су на прилаз мосту мотрили. Једино нас је мало ометала она Јошкова ходалица, Ђаво је однео, и њега, куд је понесе!

Обремо се ми тако на мосту, бејаше око четврт до поноћи, и ја предложим да кренемо ближе главном стубу, јер би он, врло лако могао да буде централна мета. Мргуд Јошко је све више протествовао и све се више мргодио, али ја нисам попуштао ни педља.. Бацих поглед на сат. Откуца минут до дванаест, а убрзо затим и поноћ. Мук. Само су се у даљини чули гласови и вриска. Да нисмо погрешили локацију? Да се није машта поиграла мноме? Да то нису била деца која су се спремала на неки несташлук? Па добро, шта сад, погреши човек... Таман се окретох да се извиним Јошку и да му честитам Нову годину кад све поче. Затрешта нешто као да се Земља цепа на двоје, а онда, као да бије сам Илија Громовник, са свих страна поче да дејствује наша противваздушна одбрана.

Ето потврде, драги мој Јошко. Не би џабе Војска реаговала. По звуку сам их познао, појединачно, Неве, Стреле, Кубове и Бофорсе, дике наше ПВО. Паметни, наши, користе самораспрскавајуће пројектиле, небо пламти! Да се неки случајно не врне доле ако промаши мету, па оштети Мост. Еееј, ал изостала, бре, копнена подршка (сто насто због новогодишње гужве). Нема везе, имају мене и Јошка. Нека кеса је вијорила закачена за ограду, те ти је ја зграбим, извадим чешаљ из џепа, и почнем да свирам. И натерам Јошка да пева. Видео сам на тевеу да су тако неки наши идиоти бранили мостове у прошлом рату. И успело им. Па реко да пробамо и ми (не што смо идиоти него у недостатку бољег средства). А тада Корејци почеше да ударају и с копна. Видех оне десанте, на мосту, недалеко од нас, почеше да потпаљују динамит и бацају га са ограде, доле, под темеље. Оће да Мосту преко Јаде затру траг. Спазише нас и кренуше ка нама, а ја ти зграбим штап и почнем да га витлам изнад главе и да урлам. Не могу да објасним мог чуда и одушевљења, и колико ми је срце заиграло када сам у једном тренутку крајичком ока спазио да ми се и Јошко придружио у бојном покличу и заузео место на мом десном крилу. Противници нам бејаху поколебани, али не и поражени. Уто ти ја закорачим ка њима. А Јошко за мном. То је било то. Наша ПВО је растерала њихове авионе (дал су срушили неки немам евиденцију), а Јошко и ја десантне јединице, побегоше од нас као деца. Били смо Хероји.

Тад сам направио прву грешку целе вечери. Да би се уверио да ће сигурно отићи, ја у недостатку других пројектила, зграбим Јошкову ходалицу и заврљачим је ка њима, кад она, Сунце ли јој јебем, одскочи и паде преко ограде моста. Он ме погледа, а у очима сам му видео страх. Или гнев. Ипак страх-вуна једна. Рекох му да се смири, отидох до места где је пала и погледах преко, кад оно, закачила се за неку арматуру. Моје среће. Пружим руку и видим да немам шансе да је дохватим, па пружим штап, наопачке и таман је закачих куком (рукохватом штапа), и кренух да извлачим, кад ме удар ветра затетура и ја испустих оба наша оружја. Тада је почела киша. Осетих се као насукан на пусто острво. Одгегах се до Јошка и ухватих га под мишку те се склонисмо унутар главног стуба и седосмо на ивичњак. Иако покисли, осећали смо се као Богови. Почех да свирам Боже правде на чешаљ, а Јошко је певао. Било је нестварно. Све док нас хипотермија није собалила.

Следеће чега се сећам је да сам се освешћивао, прво у колима Хитне помоћи, а касније и у болници, кад су нам качили инфузију. Као хероје, какви јесмо, нису нас раздвајали. То ми је било нарочито мило. Неко би реко, неки никоговић, да смо ипак завршили у болници, дал је било вредно тога? Али шта знају они шта је отаџбина и љубав према истој? Вредело је! Србија је сачувана!